Zavrzlama promene prezimena – više od samog prezimena

Često se po društvenim mrežama koristi termin me time, što označava vreme koje uspevamo da izdvojimo samo za sebe. Dakle, ne da ukrademo od drugih, nego da sebi damo za pravo da kategoriju vremena, bar nekim delom i nekada, prisvojimo. Razmišljajući o raznim me fenomenima, palo mi je na pamet i to da svaka žena ima bar jedno prezime: devojačko, udato ili oba u dve moguće kombinacije, onako kako Zakon nalaže. Svaka od nas ima stav o tome, a pre i iznad svega osećanje koje prati prezime. Ono je ne samo znak pripadnosti porodici, nego je i stvar identiteta.

Obožavateljke, svekrva i mlade

Vreme je svadbi, izbora, nalaženja i pronalaženja baš one jedinstvene haljine o kojoj devojčice, potom devojke, maštaju za momenat kada će se udati. Brojne su konsultacije sa časopisima, ženama koje su se udale i njihovim iskustvima, restoranima, muzikom (vrlo važan detalj jer treba da bude baš taj brend, ali baš taj), frizerima, šminkerima, drugaricama, kumama, organizatorima svadbe, mamama i po kojom svekrvom. Svekrva je žena koja je rodila budućeg mladoženju ili, uh kako to strašno zvuči, ženika. Može da bude onakva… ovakva… svakakva… zavisi od obe strane. Svekrve su inače i same bile mlade, udavale se, imaju svoja iskustva. Ali da vole svoje sinove najviše na svetu, vole. Svekrve i snaje tako spadaju u istu grupu – obožavateljki ženika. To je nešto u šta ne treba dirati.

Dakle, sve je spremno, venčanica je na sigurnom, sakrivena od mladoženje, tako kaže običaj. Tu je i bidermajer, kumina haljina je neprevaziđena, mladoženjino odelo ide uz venčanicu, a da on to i ne zna, svadbena torta nikad viđena do sada, stigao je i bend. Mladina majka doterana, sakriva suze, otac i ne sakriva, skupila se familija, za ovu priliku ponovljene garderobe. Jer kad ćeš ako ne sada.

„Da li i ti ideš na ovo venčanje”

Sećam se detalja jedne svadbe kojima se i danas smejem. Mladin otac se zaključao u kupatilu, lupaju mu na vrata da ne zakasne, šta radi, nek izađe. „Čitam novine”, odgovara on i izlazi malo vlažnih očiju. Mladin brat, klinac, vrlo ozbiljno pita sestru: „Da li i ti ideš na ovo venčanje?” I tako je počelo ili počinje sa nadom da će trajati, kao što bajke kažu ever after.

Tako, što polako, što na brzinu, što trubeći, što diskretno, kao kradomice, stižu svatovi na mesto naznačeno u pozivnici. Lepe su pozivnice, ima ih stvarno originalnih. Ne znam da li ste primetili da su nekada pozivnice obavezno sadržavale imena roditelja budućih supružnika. Dakle, ta i ta, od majke te i te i oca tog i tog i taj i taj, od majke te i te i oca tog i tog… pozivnica ide dalje. Danas se taj običaj gotovo pa sasvim izgubio. Sve samonikli neki mladi ljudi.

Crtica između dva prezimena

Ima parova koji se blagovremeno, uz manje ili veće trzavice, dogovore oko prezimena koje će imati nova porodica. Običaj je da mlada uzima muževljevo prezime i eventualno doda svoje devojačko, a može i obrnuto; mislim, zadrži svoje i doda mladoženjino. Po novom Zakonu može sa ili bez crtice. To je ona crtica između dva prezimena. Iskreno, nisam sigurna šta su prednosti jedne ili druge opcije. To je zaista stvar to dvoje ljudi. Kad mlada uzme muževljevo prezime, usledi frenetičan aplauz, kao da je u najmanju ruku pao gol na svetskom prvenstvu (na kome inače ne igramo). Ne znam zbog čega. Sve češće mlade žene zadržavaju svoje devojačko prezime jer su, zovući se tako, stvarale ime u profesionalnom svetu. A prezime je, uzgred, i važan deo identiteta. Dodaju i muževljevo, manje ili više rado.

I sve to bude dobro dok se ne dogodi nešto što trajno razdvoji par. Razvod je jedno toliko mučno dešavanje da mu zaista nema premca, čak i kada je sporazumno. Kapitulacija, eto to je. Pa se tako ponovo pokrene pitanje prezimena.

„Kao da smo sestre, bivša žena i ja”

Sada, već slobodna žena, nailazi na problem korišćenja prezimena. Na primer, ako objavljuje rad pod prezimenom bivšeg muža, ne dovodi li ga time u situaciju da bude izložen, protiv svoje volje. Nema ničeg malicioznog u ovome, ali je pitanje da li treba da mu vrati prezime koje je zapravo njegovo? Onda, tu su deca. Da li da se vrati svom devojačkom prezimenu (iako odavno više nije devojka) ili da zadrži prezime zbog dece. Putovanje sa decom sa kojom delimo isto prezime olakšava stvar. Da li je to dovoljan razlog? Čula sam više puta žene koje su zadržale prezimena svojih bivših muževa kako se žale da se osećaju kao u haremu jer se bivši muž ponovo oženio i eto još jedne gospođe sa istim prezimenom. „Kao da smo sestre, bivša žena i ja”, reče jedna buduća mlada. Deca u odnosu na ovo imaju različite stavove, neka podržavaju majku da prezime ostavi, druga su za to da se devojačko prezime vrati. Kako god, deca ne treba da odlučuju o ovome, kao što ne treba da odlučuju ni o razvodu. Bivajući gospođa ta i ta, pod prezimenom svog bivšeg muža, suočava se sa kreditima pod tim imenom, podacima u školi, na poslu, na raznim dokumentima gde se ime traži. Naviknute na to ime, kao na par nošenih i udobnih farmerki, teško se odlučuju na promenu. Teško se ponovo prilagođavaju i na svoje devojačko prezime, kao da su ga prerasle, ili da nekako pripada porodici iz koje su otišle.

Dakle, zavrzlama, eto to je. Poseban problem je ako se ponovo udaju, a nose npr. svoje devojačko prezime kome su dodale prezime bivšeg muža. Priznaćete da je komplikovano. Setih se jedne gospođe koja je, odlučivši se na novi brak, odlučila da promeni prezime u devojačko prezime svoje bake. Po majci, naravno, više zbog ženske stvari.

Kako god, prezime je uvek deo identiteta. Malo boli kada se odreknemo devojačkog prezimena, ali boli i kada se odreknemo prezimena porodice bivšeg muža. Sve to sa prezimenima je ipak mnogo više od samog prezimena. Zaista je stvar doživljaja pripadanja, postojanja, lojalnosti, a nekada i kidanja, odvajanja, tuge. To je pitanje identiteta.

Stoga se uvek rado setim jednog izuzetno duhovitog kolege sa kojim sam imala zadovoljstvo da radim, koji se šalio na račun prezimena. Njegov, zaista originalan predlog bio je da žene na rođenju dobiju umetničko ime, npr. Kim Novak, Doris Dej ili nešto slično i da ne moraju nikada, ali nikada da ga menjaju. Jer, kao što reče Doris Dej Que sera, sera.