Kreativnost kao ženski potencijal: Kada glas postane stvaranje

Postoji jedan tihi trenutak u životu svake žene kada shvati da više ne želi da ponavlja stare obrasce. Da ne želi da govori ono što se od nje očekuje, da ne želi da živi po unapred napisanim pravilima. To je trenutak kada se u nama budi potreba za nečim novim, autentičnim, živim – trenutak kada se rađa kreativnost. Kreativnost nije rezervisana za umetnice, niti je privilegija talentovanih. Kreativnost je prirodno stanje bića koje je počelo da sluša sebe.

U mladosti često stvaramo nesvesno. Kao što telo zna kako da stvori novi život, tako i mi znamo da stvaramo emocije, odnose, dinamike – bez mnogo razmišljanja. To je ona duboka, instinktivna kreativnost, povezana s našim osećajima, željama i potrebama. Međutim, negde posle četrdesete, život nas poziva na drugačiji nivo stvaranja kada postajemo svesne toga šta i kako stvaramo. Jer sve što izgovorimo, svaki izbor koji napravimo, svaka odluka da nešto kažemo ili prećutimo – oblikuje našu realnost. Naše reči nisu samo komunikacija već su i kreacija, čist talas manifestacije.

Kada žena počne da govori istinu – ne onu koja je naučena već onu koja je proživljena – tada njen glas postaje stvaralačka sila. Tada više ne reaguje automatski već bira. I upravo u tom prostoru izbora – rađa se prava kreativnost.

Naš izraz, posebno kroz reči, nikada ne dolazi samo iz jednog mesta već je rezultat dubljeg unutrašnjeg toka koji počinje mnogo pre nego što nešto izgovorimo. Svaka izgovorena reč nosi u sebi trag onoga što osećamo, što želimo i što sebi dozvoljavamo.

Prostor kreativne „sirovine”

Zato je naš glas duboko povezan s nekoliko unutrašnjih nivoa – s našim emocijama, našom voljom, našim srcem i, tek na kraju, sa samim izražavanjem. Drugi energetski centar, koji se nalazi dva do četiri prsta ispod pupka, je mesto gde osećamo, gde primamo svet kroz čula, gde doživljavamo zadovoljstvo, inspiraciju… To je prostor naše emotivne i kreativne „sirovine” koju tek treba „obraditi”. Ako je ovaj deo nas zatvoren, potisnut ili umrtvljen, mi nemamo šta da izrazimo. Reči tada postaju prazne, bez života, bez dubine. Kada smo u kontaktu sa sobom, kada dozvoljavamo emocijama da teku, tada se u nama budi sadržaj koji želi da se izrazi.

Međutim, taj sadržaj sam po sebi nije dovoljan. Treći energetski centar (solarni pleksus) donosi ono što je ključno – snagu, vatru, volju da taj sadržaj iznesemo napolje. To je mesto naše volje i naše svesne odluke da krenemo u akciju, kao i da ne ponavljamo stare obrasce.

Koliko puta se desilo da znamo šta osećamo, ali to ne kažemo?

Koliko puta osetimo inspiraciju, ali ne napravimo korak ka spoljašnjoj akciji?

Tu dolazi do izražaja „unutrašnja vatra”. Ako je ona slaba, ostajemo u istim pričama, u istim rečenicama, u istim danima koji liče jedan na drugi. To je ono stanje kada nas gravitacija navika stalno vraća u poznato. Ali kada se „ta vatra u stomaku” probudi, tada dolazi do promene. Tada počinjemo da biramo drugačije, da govorimo drugačije, i da živimo drugačije.

Prostor srca

Između tog unutrašnjeg impulsa i samog izraza nalazi se još jedan ključni prostor – prostor srca.

Naš glas se ne oslanja samo na ono što mislimo i želimo već i na ono što osećamo prema sebi i drugima. Ako u sebi nemamo prihvatanje, ako nemamo bliskost sa sobom, ako nemamo kapacitet za ljubav i radost, naš glas neće imati toplinu. Možda će biti tačan, možda će biti jasan, ali neće imati onaj kvalitet koji povezuje. Kada smo u kontaktu sa srcem, naš glas postaje most između nas i drugih ljudi. Most između onoga što jesmo i onoga što želimo da „iskreiramo”. I tek tada dolazimo do punog izraza.

Kada su emocije protočne, volja budna i srce otvoreno, naš glas postaje autentičan. Tada ne govorimo da bismo popunile tišinu, ne govorimo da bismo se dokazale, ne govorimo iz straha… već govorimo jer imamo šta da kažemo.

I tada kreativnost dobija svoju pravu formu. To više nije samo ideja, nije samo inspiracija, nije samo osećaj. Ona postaje konkretna – u našim rečima, u našim izborima, u našim delima, u načinu na koji živimo svaki dan.

Kako znamo da smo u kreativnosti?

To nije uvek snažan talas inspiracije.

Ponekad je to tiha jasnoća, a ponekad osećaj protočnosti, baš kao da „nešto” kroz nas želi da se izrazi.

Ponekad je to nemir koji nas pomera iz mesta i iz naše zone komfora, a ponekad je to jednostavna radost stvaranja.

A šta ćemo kada kreativnost ostane „samo u glavi”?

Mnoge žene ostanu upravo tu – u ideji. Imaju misao i inspiraciju, maštaju… Ali nema pokreta i pravovremene akcije. To se dešava kada kreativnost „nije povezana s telom”. Kada postoji unutrašnji impuls, ali nema akcije. Tada kreativnost ostaje u vazduhu i da bi se materijalizovala, potrebno je da se spusti iz ideje u materiju, da joj se „da život” kroz osećaj, pokret, glas, viziju i dah.

I zato umetnost ima toliko važnu ulogu u našem životu. Muzika, ples, pisanje, stvaranje – sve su to načini da pokrenemo energiju u sebi. Kada slušamo muziku koja nas dodiruje, naše telo počinje da rezonira. Kada plešemo, oslobađamo se napetosti i puštamo telo da oseti baš željeno stanje. Kada govorimo naglas ono što osećamo, otvaramo prostor za promenu.

Kreativnost je vibracija, i kao svaka vibracija, ona traži protočnost i kretanje.

Šta nas blokira?

Najčešće nas ne blokira nedostatak ideja već strah od osude, strah da nismo dovoljno dobre, navika da ćutimo, kao i odvojenost od sopstvenog osećaja. Jer kada ne osećamo sebe, ne možemo ni da se izrazimo.

Zato je prvi korak ka kreativnosti – povratak sebi.

Počnite malim stvarima. Možda načinom na koji kuvate, uređujete prostor ili kako govorite. Sve može biti izraz vaše unutrašnje kreativnosti, jer kreativnost nije nešto što radimo povremeno. Ona je način na koji živimo. I možda je baš ovo preduskršnje vreme pravo da sebi postavite jedno jednostavno pitanje: „Gde u svom životu mogu da budem autentičnija?” Jer tamo gde počnete da govorite istinu, tamo počinjete i da stvarate. A kada žena počne da stvara iz istine – njen život postaje njeno delo. A zašto ne bi bio remek-delo?!

Grlim vas glasom,

Ana