In memoriam: Klaudija Kardinale, glumica koja je odbila Delona i Holivud

Klaudija Kardinale, jedna od najlepših žena iz sveta filma, peminula je 23. septembra u 87. godini života, u svom domu u okolini Pariza, okružena decom, unucima i prijateljima. Smatra se jednom od ikona italijanskog filma. Odigrala je nezaboravne uloge u Bilo jednom na Divljem zapadu, Osam i po, Gepard, Pink Panter.

Osvojila je Holivud, ali nikada sa njim nije potpisala stalni ugovor, da ne bi zaboravila ko je. Bila je Uneskov ambasador za odbranu ženskih prava i borac za donošenje zakona o autorskim pravima koji će zaštititi umetnike. Snimila je 135 filmova, a poslednji put na filmu pojavila se u svojoj 84. godini. Njeno poslednje obraćanje javnosti bilo je povodom smrti Đorđa Armanija.

Godina u kojoj je odbila Alena Delona

Svrstavali su je među tri ikone italijanskog filma, sa Đinom Lolobriđidom i Sofijom Loren. Njenu specifičnost najbolje je opisao Entoni Kvin kad je rekao: „Lakše ostvarujem odnos sa Klaudijom. Sofija stvara utisak nečeg većeg od života, ponekad nedostižnog. Ali Klaudija – ona nije laka, ali je ipak dostižna.”

Ključna godina svetske slave Klaudije Kardinale bila je 1963, kada je snimila dva filma. Prvi je bio Viskontijev Gepard, gde su joj partneri bili Bert Lankaster i Alen Delon. Za taj film Viskonti je dobio Zlatnu palmu u Kanu, a njoj se udvarao Alen Delon. No, ona je odbila Delona, tražeći da budu prijatelji. Kasnije je objasnila: „Znate, na Siciliji, gde je film sniman, sve žene su bila zajubljene u njega. Bio je toliko lep.” Ostali su prijatelji do kraja, a kad je on umro, svi svetski mediji su preneli njeno dirljivo oproštajno pismo.

Drugi film iz 1963. bio je Felinijev Osam i po, gde joj je partner bio Marčelo Mastrojani. Snimala ih je paralelno, a u autobiografiji je napisala: „Viskontiju je za rad bila potrebna tišina, dok je Felini više voleo buku i konfuziju.”

Sa Alen Delonom © Denis Makarenko/Shutterstock.com

Italijanka koja je naučila italijanski u osamnaestoj

Felinijev film doneo je i prekretnicu u njenoj karijeri, ne samo zbog slave, već i zbog toga što je to bio prvi film u kome je ona govorila svojim glasom. U gotovo svim prethodnim filmovima njen glas je bio sinhronizovan. Ona lično govorila je italijanski sicilijanskog dijlekta, sa francuskim prizvukom, koji se Feliniju toliko dopao da ga je pripisao liku koji joj je poverio.

Zapravo, taj njen specifični govor bio je proizvod njene dotadašnje specifične biografije. Roditelji, rođeni Sicilijanci, žeiveli su u Tunisu, gde se rodila Klaudija i još troje njene braće i sestara. U kući se govorio sicilijanski, na ulici je naučila arapski, a škola je bila na francuskom. Bila je dobar đak i želela da postane učiteljica. Kad se sve ovo ima u vidu, razumljivo je ono što je kasnije rekla, da je italijanski, njegovu zvaničnu, književnu varijantu, naučila tek sa 18 godina.

Viskonti je naučio da bude lepa

Njeni životni planovi su se sasvim izmenili kada je u okviru nekakve humanitarne priredbe održavan i izbor za najlepšu Italijanku u Tunisu. U biografiji je napisala da ona nije imala nameru da se takmiči, već je pomagala u organizaciji, kada su je prosto izgurali na binu i ona je pobedila. Nagrada je bila put u Veneciju na čuveni filmski festival 1957. godine.

U Veneciji, fotografi su odmah uočili njenu jedinstvenu lepotu, a producenti su je pozvali za malu ulogu u jednoj komediji Marija Moničelija.

Posle Venecije, igrala je 1958. u dva francuska filma snimana u Tunisu, od kojih je jedan sa Omarom Šarifom. Posle toga, roditelji su joj dozvolili da ide u Rim i studira glumu.

Počela je sa tri filma Maura Bolonjinija: Il Bell Antonio iz 1960. sa Marčelom Mastrojanijem, La Viaccia iz 1961, čija radnja se dešava u Firenci 19. veka i u kome joj je partner bio Žan Pol Belmondo, i Senilita iz 1962. o Trstu 1920-ih. Već 1960. igrala je u filmu Austerlic uz Orsona Velsa, i iste godine u Viskontijevom filmu Roko i njegova braća. O Viskontiju, kod koga je igrala u tri važna filma, napisala je: „On me je naučio da budem lepa.”

Zvezde ne rađaju nezakonitu decu

Zaslužan za ovaj njen prodor bio je producent Franko Kristaldi, koji ju je rano uočio i obavezao vrlo strogim i ograničavajućim ugovorom. U okviru svih tih vrtoglavih promena u svom životu, Klaudija Kardinale je ostala trudna (po sopstvenom priznanju, bila je žrtva silovanja). Snimala je sve do sedmog meseca trudnoće, a kad je stomak počeo da se primećuje, Kristaldi ju je odveo u London da se porodi, ali ju je obavezao da dete prijavi kao dete svojih roditelja, odnosno kao svog mlađeg brata. „Filmske zvezde ne rađaju nezakonitu decu”, rekao joj je.

Kasnije, 1966. godine, Kristaldi se oženio Klaudijom i usvojio njenog sina Patrika. Klaudija mu je bila zahvalna za ono što je učinio za njenu karijeru, ali je o tom braku kasnije pisala u svojoj autobiografiji: „Osećala sam se kao zatvorenik.”

Najsrećniji italijanski pronalazak

Čuveni film o još čuvenijem inspektoru Kluzou, Pink Panter reditelja Blejka Edvardsa, bio je prvi film Klaudije Karidnale na engleskom jeziku. Iako je veći deo uloge i ovde bio sinhronizovan, Edvardsu se toliko dopao njen prirodni govor, da je deo radnje premestio u Rim da bi ona mogla u tom delu da govori svoju ulogu. Trideset godina kasnije Edvards ju je pozvao da igra majku glavnog junaka u filmu Sin Pink Pantera.

Svoju prvu Srebrnu traku, koju od 1946. najboljim glumcima dodeljuju italijanski novinari, dobila je 1965. za film Bubova devojka (La ragazza di Bube) u kome je zadržala svoj prirodni glas. Iste godine igrla je u svom prvom američkom filmu, u kome je druga glumica odradila govorni deo. Ipak, tom ulogom je osvojila američku publiku, a jedan kolega joj je rekao: „Posle špageta, ti si najsrećniji italijanski pronalazak.”

Na distanci sa Holivudom

Bilo je to vreme takozvanih špageti-vesterna, kaubojskih filmova koji su snimani u Italiji ili u koprodukciji sa američkim kućama. Klaudija Kardinale igrala je u Bilo jednom na Divljem zapadu, filmu Serđa Leonea iz 1968. Igrala je bivšu prostitutku iz Nju Orelansa koja se udaje za dobrodušnog pionira na Divljem zapadu. Partneri su joj bili Henri Fonda, Čarls Bronson i Džejson Robards. Pejzaži su snimani u Americi, a kamerne scene u čuvenim filmskim studijima u Rimu.

Otišla je u Holivud, gde joj je Universal Studios ponudio ekskluzivni ugovor, ali je ona odbila. Potpisivala je ugovore samo za pojedinačne filmove. „Na kraju je sve ispalo odlično po mene”, pisala je. Igrala je sa Džonom Vejnom i Ritom Hejvort. Ali, već početkom 70-ih okrenula je leđa Holivudu i vratila se u Italiju: „Ne sviđa mi se sistem zvezda. Ja sam normalna osoba. Volim da živim u Evropi. Mislim, išla sam u Holivud mnogo, mnogo puta, ali nikada nisam potpisala ugovor.”

Iskustvo sa ugovorom koji je kao mlada potpisala sa Kristaldijem naučilo ju je da bude oprezna.

Gala otvaranje 2002, Kan, filmski festival © Paul Smith Featureflash /Shutterstock.com

Majka drugi put, baka prvi put

Sebe je zauvek smatrala evropskom glumicom. Vratila se u Evropu da igra za mnogo manje honorare, ali se nikada nije zbog toga pokajala. U intervjuu iz 2014. objasnila je: „Ako hoćete da se bavite ovim zanatom, morate da imate unutrašnju snagu. U suprotnom, izgubićete ideju o tome ko ste. Svaki film koji radim podrazumeva da postajem drugačija žena. I pred kamerama, ništa manje od toga! Ali kad završim, ja sam ponovo ja.”

Od Kristaldija, za koga je kasnije rekla da nikada i nisu bili zvanično venčani (venčali su se u Las Vegasu), rastala se 1975. godine, udala se za režisera Paskvalea Skvitijerija i snimila dva filma. Sa Skvitijerijem će ostati više od 40 godina, do njegove smrti. I ta veza bila burna i veći deo braka živeli su u različitim gradovima, on u Rimu, a ona u Parizu. U tom braku rodila je ćerku Klaudiju 1979, a iste godine je postala i baka devojčice koju je dobio njen sin Patrik.

Poslednji film u 84. godini života

Odluka da Holivud drži na distanci promenila je tok karijere Klaudije Kardinale. O tome je scenarista Dejvid Simpson rekao: „Kardinale nikada nije dostigla stepen slave kao Sofija Loren ili Đina Lolobriđida, iako se pojavila u velikom broju pristojnih filmova.”

U Evropi, Klaudija je igrala u filmovima, televizijskim serijama, a 2000, u svojoj 62. godini, počela je da glumi i u pozorištu u Parizu.

Njen poslednji film bio je Ostrvo oproštaja (The Island of Forgiveness) iz 2022, koji govori o Italijanu rođenom u Tunisu, baš kao i ona. Film je rađen u tunisko-italjanskoj koprodukciji.

Naslovna – Klaudija KArdinale na jednom od nedavnih filmskih festivala u Kanu © Andrea Raffin / Shutterstock.com