Povodom 1. maja – šta su žene nosile kroz revoluciju?

Priča o džepovima, blatu, čipki i slobodi

Prvi maj ne slavimo zbog dolaska proleća i sunca posle duge zime. Slavimo ga zbog onih koji su išli na posao i kada nisu mogli. Išli su jer su morali. Među njima je, već tokom značajnog dela devetnaestog veka, bilo i mnogo žena. Bilo je onih koje su radile tiho, bez glasa, ali i onih koje su svoj glas podigle, uprkos svemu. Kroz sve te godine borbe, mnogo toga što su želele da kažu – govorile su i odećom. Suknjama koje nisu sputavale hod. Cipelama u kojima može da se pobegne. Džepovima, jer žena ne treba da nosi sve u rukama ili damskim tašnama.

Vreme stezanja – korseti i ćutanje

U 19. veku ženska moda bila je, najblaže rečeno, skup zabrana. Haljine su bile duge, slojevite, skupe i nepokretne. Nisu bile krojene za hod, a još manje za rad. Steznik je sputavao dah, ali je savršeno držao položaj u društvu. Žene su bile ukras – a ukras ne ide na ulicu.

Fotografija: © spatuletail / Shutterstock

Ovaj vek, koji istorija pamti i kao vek mašina, doneće promene za sve, pa i za žene – polako, mukotrpno i kroz borbu. Industrija buja, gradovi rastu. Žene ulaze u fabrike, bolnice, škole. Nije to bio put kojim je mogla da korača teška krinolina. Lagano će doći prve promene – skromne, ali značajne. Odeća postaje lakša, šire se ideje o zdravlju, higijeni i racionalnoj odeći. Pojavljuje se i nešto gotovo revolucionarno – u svakom smislu reči – pantalone. One će gotovo pola veka čekati da postanu potpuno prihvaćene u svakodnevnom životu žena.

Rat u suknji – i bez nje

Prvi svetski rat donosi novi talas promena. Muškarci iz evropskih zemalja odlaze masovno na front. Žene ostaju i preuzimaju život u svoje ruke. Preko noći naći će se u okolnostima u kojima voze tramvaje, prave municiju, brinu o deci i starima. Svet se promenio – i to više niko nije mogao da ignoriše.

Haljine brzo postaju jednostavne. Čipka se povlači, na mesto svile dolazi praktičnija vuna, umesto dugih šlepova sve češća je radna kecelja. Na nogama – čizme. Na glavi – marama. Ne zbog lažne skromnosti, već zato da bi preživele i stigle sve.

U to vreme moda neće nestati – samo će privremeno sići sa pijedestala. Ušla je u radionicu, na teren, u fabriku. Postala je svedočanstvo vremena.

Dvadesete – kada je sloboda imala rese

Posle rata, žene će skinuti crninu, ali neće vratiti steznike. Kratka kosa, ravne haljine, šeširi spušteni duboko preko očiju. Flapper devojke nisu bile buntovne samo zbog cigareta, muštikli i džeza – ono što su nosile kao glavni modni dodatak bili su stavovi koji su ih krasili. Njihove haljine nisu tražile odobrenje.

Plesalo se, pilo, smejalo. Bilo je to doba kada se činilo da je sve moguće – pa i da žena bude slobodna i lepo obučena u isto vreme.

Kriza i skromnost – tridesete u senci recesije

Velika depresija donosi povratak skromnosti. Odeća više ne poručuje gledaj me, već izguraj dan. Suknje su praktične, boje prigušene. Sve se šije kod kuće. Starije stvari se prekrajaju, nasleđuju, krpe.

Moda se povukla, ali nije nestala. Neki od najlepših krojeva tog doba nastali su upravo iz oskudice. Estetika siromaštva dobila je svoj šarm.

Drugi rat – funkcionalno, ali dostojanstveno

Drugi svetski rat ponovo stavlja žene u centar rada i otpora. Nose uniforme, kombinezone, pantalone. Više nema rasprave – one su deo radne snage i deo istorije.

Čak i kada nema svile, žene prave haljine od padobranskog platna. Kada nema nove obuće, prepravljaju stare cipele. Šnale, broševi, marame dobijaju novo značenje i postaju detalji koji poručuju: Nisam se odrekla sebe!

Moda tih dana postaje prkos. Doterati se za red za hleb ili za odlazak u sklonište – bio je to vid otpora.

Povratak ženstvenosti – ali pod drugim uslovima

Pedesete dolaze s Diorovim New Look-om. Struk je opet uzak, suknje široke – naizgled povratak na staro, ali ne i u stvarnosti. Žene koje su preživele dva rata više ne veruju u bajke. One sada biraju. Mogu nositi krinolinu, ali i pantalone. Mogu biti dame, ali i radnice. Moda postaje šarena igra linija i materijala – i više nikada neće biti stvar klase, nego stvar izbora.

Odeća kao stav – i danas

Prvog maja podsećamo se svih onih koji su radili više nego što je bilo fer. Među njima, prednjačile su žene koje su znale da odeća nije samo ukras. Ona je sredstvo. Za rad. Za borbu. Za kretanje. Za izražavanje.

Zato ovaj praznik rada nije samo za uranke i transparente, već i za porub haljine koja ne sputava, za jaknu koja greje, za pantalone koje oslobađaju. Za žene koje su razumele da se sloboda – i osvaja, i nosi.