Jasna Pečjak ne odustaje od penjanja
Sport, pored svega što donosi – zdravlje, izazov, radost – ima još jednu osobinu koju retko ističemo, a možda je i najvažnija – spaja ljude koji se inače nikada ne bi sreli. Jer, da nije bilo lednog penjanja, verovatno se nikada ne bismo upoznali s Jasnom i Andrejem Pečjak.
Oni su u svetu penjanja sudije, mi lekari i doping-oficiri. Oni pioniri u razvoju električnih automobila, mi u sportskoj medicini. I zaista, bez sporta, naši svetovi bi ostali paralelni, ali udaljeni. Ovako su se ukrstili – baš tamo gde to ima najviše smisla – na granici mogućeg.
Na samom početku poznanstva, čuo sam za Jasninu bolest. Tada sam prvi put naučio šta je alfa-1 antitripsinska deficijencija (AATD)– nasledno metaboličko oboljenje kod koga organizmu nedostaje ili ne funkcioniše pravilno protein alfa-1 antitripsin, koji inače štiti pluća od razaranja izazvanog neutrofilskom elastazom. Kada tog zaštitnika nema, pluća postaju krhka, elastična mreža se raspada i dolazi do razvoja emfizema, pa i drugih plućnih komplikacija.
Jasnin hod po mukama počeo je 2003. godine. Koristila je sve dostupne terapije – od specifične supstitucione terapije (intravenozna primena humanog AAT), pa sve do eksperimentalnih endoskopskih prstenova (coil-ova), koji se kod pojedinih pacijenata sa emfizemom ugrađuju bronhoskopski kako bi se smanjila zapremina obolelog plućnog tkiva. Kod nje ta metoda nije dala trajan efekat – zbog bazalne raspodele emfizema koja je tipična za AATD, a nepovoljna za ovaj vid terapije.
Stanje se 2014. godine ozbiljno pogoršalo i Jasna je završila u bolnici. Tada smo se, čini mi se, poslednji put sreli uživo. Pomenuo sam njenom suprugu Andreju profesora Valtera Klepetka iz AKH bolnice u Beču, čuvenog torakalnog hirurga i utemeljivača programa transplantacije pluća. Andrej je uspeo da stupi u kontakt s njim i ubrzo je Jasna stavljena na listu za transplantaciju.
Prof. Klepetka sam upoznao lično. Primio me je zbog jedne konsultacije i, uprkos planiranom skijanju, pomerio je sve obaveze da bi mi izašao u susret. Taj prvi susret, kao i sve što sam kasnije čuo i video o njemu, potvrdili su da je reč o velikom čoveku i velikom stručnjaku. Zahvaljujući njemu, Jasna je dobila šansu za drugi deo života.
Dva puta na ivici života i smrti, pobedila je zahvaljujući savremenoj medicini, svojoj volji, kliničkoj ishrani…© Privatna arhiva Jasne Pečjak
I tako, 21. septembra 2017. godine, Jasna je dobila novi par pluća. Posle 50 dana lečenja i rehabilitacije, vratila se kući. Tada sam je ponovo sreo jer je bila u organizaciji EU šampionata u lednom penjanju u Domžalama, krajem novembra 2017. A pošto ona ne bi bila ona da ne pokuša da se ponovo popne – već u decembru iste godine bila je na prvom treningu. U januaru je savladala prvi visinski uspon od 200 metara. Do proleća 2018. trenirala je redovno tri do četiri puta nedeljno, a u aprilu je imala svoju prvu alpsku rutu.
Jasna počinje da trenira 3 meseca nakon transplantacije © Privatna arhiva Jasne Pečjak
Tokom leta nastavila je s pripremama za ledno penjanje, i svega 15 meseci nakon transplantacije, penjala se po zaleđenim vodopadima i učestvovala na takmičenju u Austriji.
Jasna Pečjak u žutoj jakni, petnaest meseci nakon transplantacije © Privatna arhiva Jasne Pečjak
I taman kada smo pomislili da su sve muke iza nje – došao je kovid-19. Težak oblik infekcije pluća bacio ju je u komu dugu 31 dan. Kako sama kaže, bila je „na ivici života i smrti”, sanjala čudna mesta, ali – bez košmara. I opet sve iz početka: buđenje, rehabilitacija, borba za prvi korak, prvi udah. Već mesec i po dana kasnije, Jasna je ponovo trenirala penjanje.
U svim tim usponima i padovima, niko nije bio uz nju kao Andrej – suprug, saputnik, partner u svakom smislu. U njenim pričama, lekarima, sestrama i fizioterapeutima iz Austrije i Slovenije koji su joj pomogli da se vrati – Jasna je ostala zahvalna zauvek. Neke od novih penjačkih ruta nazvala je Intenzivna nega i Borba, kao lični omaž svima koji su joj pomogli da se svaki put, doslovno, uzdigne.
© Privatna arhiva Jasne Pečjak
Jasna Pečjak podseća nas da granice nisu tamo gde ih crtaju dijagnoze, već tamo dokle dopire volja.
Penjanje joj nije samo sport, to je njena poruka svetu: Još sam ovde! A svi mi koji smo imali čast da je poznajemo, znamo da to – nikada nije bilo malo.
Jasna, nakon preležanog kovida, 2022. © Privatna arhiva Jasne Pečjak
Naslovna fotografija © Privatna arhiva Jasne Pečjak