Đavo nosi Pradu 2 – između nostalgije, Njujorka i krize tradicionalnih medija
Piše Ana Bastić
Film Đavo nosi Pradu 2 funkcioniše najbolje onda kada prihvati da više ne može da ponovi magiju prvog filma, već da mora da govori o svetu koji se u međuvremenu promenio.
Prvi deo bio je priča o mladoj ženi koja ulazi u glamurozni, brutalni i gotovo zatvoreni sistem modne industrije; drugi deo je, zanimljivo, više priča o opstanku tog sistema u vremenu kada se tradicionalni mediji, štampani magazini i autoritet urednika bore za relevantnost. Upravo tu film ima svoju najjaču tačku: u problematizovanju pitanja da li institucije poput Piste još mogu da imaju moć u svetu platformi, influensera, tehnološkog kapitala i fragmentisane pažnje publike. Kritike i osvrti na film, takođe, ističu taj sukob između starog magazinskog autoriteta i novih centara moći u modi i medijima.
U poređenju sa prvim delom, nastavak je širi, skuplji i vizuelno raskošniji, ali psihološki manje precizan. Originalni film iz 2006, snimljen po romanu Lorin Vajsberger iz 2003, imao je jasnu unutrašnju dramu: Endi Saks ulazi u svet koji prezire, zatim počinje da ga razume, zatim biva zavedena njegovom logikom, da bi na kraju morala da odluči šta joj je važnije – karijera, identitet ili moralna nezavisnost. Taj luk je bio jednostavan, ali snažan. U nastavku, likovi su već formirani, svet je već poznat, a film često više računa na naše sećanje na njih nego na novo psihološko produbljivanje.
Najslabiji deo filma je upravo emotivna obrada glavne junakinje, posebno ljubavni zaplet. Dok je u prvom delu privatni život Endi bio važan zato što je pokazivao cenu profesionalnog uspona, ovde ljubavna linija deluje nedovoljno razvijeno, više kao obavezni dramaturški dodatak nego kao stvarni unutrašnji konflikt. Nedostaje ona neprijatna jasnoća prvog filma: osećaj da svaki izbor nešto košta. Nastavak ima teme, ima stil, ima stav, ali nema uvek jednaku emocionalnu težinu.
U odnosu na knjigu, filmovi su i dalje elegantniji i zavodljiviji od izvornog materijala. Roman je oštriji u prikazu zlostavljačke dinamike moći, iscrpljivanja i gubitka sebe u svetu slike, dok filmska verzija, naročito nastavak, više romantizuje sistem koji kritikuje. Knjiga je više priča o poslu koji čoveka iscrpljuje do krajnjih granica; film je više priča o svetu koji nas melje, ali pritom izgleda neodoljivo. To nije nužno mana, ali jeste razlika: ekran mnogo lakše oprašta glamuru nego književnost.
Ipak, Đavo nosi Pradu 2 ima nešto što se ne može ignorisati: oči su zaista upile puno Njujorka i visoke mode. Film je vizuelno raskošan, ritmičan, pun tekstura, prostora, lica, odeće i energije velikog grada.
On možda nije psihološki jak kao prvi deo, ali ima atmosferu, ima svest o promenjenom medijskom trenutku i ima dovoljno šarma da opravda povratak u taj svet.
Sve u svemu – slabiji od prvog dela, ali zanimljiv kao film o kraju jedne medijske epohe. Manje precizan kao drama karaktera, ali vrlo gledljiv kao modni, urbani i nostalgični spektakl. Miranda, Endi i Pista više nisu samo simboli ambicije i stila, sada su i simboli pitanja da li stari autoriteti uopšte mogu da prežive novo vreme.
Naslovna fotografija – © Lorendana Sangiuliano – Shutterstock.com