inspiracija

Zaljubljena

„Znate, stalno sam zaljubljena”, rekla je to skoro šapatom, u najvećem poverenju. Zagledala sam se u nju. Bliži se sedamdesetoj, brzo sam računala

Na jednoj nedavnoj književnoj večeri, u malom gradu u Srbiji, pošto je sačekala da se svi ostali izređaju za potpisivanje knjiga, prišla mi je jedna doterana gospođa u godinama, sela pored mene, sačekala da joj potpišem knjigu, a onda je zamolila za nekoliklo minuta razgovora.

„Moram nešto da vam kažem”, počela je. Oči su joj bile snene, glas tih i mek, „Znate, ja sam udovica, a proveli smo preko četrdeset pet divnih godina zajedno, umro je pre tri meseca…”

„Žao mi je”, skoro da sam prošaputala.

„Imam i unučiće.” Osmehnula se.

„Divno.” Podigla sam obrve, očekujući njeno pitanje.

„Molim vas, recite mi iskreno”, nastavila je, „da li sam ja normalna? Da li je ovo normalno?”

Skoro da sam se izmakla, nisam mogla da povežem šta mi govori ova žena u lepom kostimu pastelne boje, pažljivo našminkanih očiju.

Pomislila sam kako je ta žena, sama, priča

„Normalni ste”, rekla sam sa osmehom, „naravno da ste normalni”, i krenula da ustanem, kad me je uhvatila za ruku.

„Znate, stalno sam zaljubljena”, rekla je to skoro šapatom, u najvećem poverenju.

Zagledala sam se u nju. Bliži se sedamdesetoj, brzo sam računala. „Divno, blago vama.”

„I sad sam zaljubljena, je l’ to normalno?”

„Naravno”, rekla sam sa osmehom. „Zaljubljeni ste?”

Klimnula je glavom.

„Ali, je l’ normalno i to da se u mene stalno zaljubljuju?” Trepnula je koketno.

„Ko se zaljubljuje u vas”, ništa mi nije bilo jasno.

„Mlađi muškarci”, prošaputala je, još uvek me držeći za ruku. „Samo mlađi muškarci, je l’ to normalno?” Treptala je i pogled joj je bio molećiv. Velike plave oči, na sekund su se zamutile iznenadnim suzama koje su odbile da se sruče na njen žuti sako. „Zaljubljuju se u mene, stalno”, dodala je, a onda je rukom očistila nevidljivu mrvicu sa rukava. „Kažite mi, je l’ to normalno.”

„Normalno je.”

Gledala sam je kao neku malu savremenu Kazancakisovu Bubulinu koja svoje admirale koji su u nju zaljubljeni, skuplja po književnim večerima, u parkovima, na turističkim putovanjima, u čekaonicama u domovima zdravlja.

Pomislila sam kako je ta žena, sama, priča.

I tek posle, dok sam putovala nazad, palo mi je na pamet da nije važno da li je svo to zaljubljivanje stvarno ili je plod mašte usamljene žene, i kako možda nije uobičajeno, ali je divno da žena u tim godinama veruje kako se iznova zaljubljuje, i kako još uvek može biti voljena.

Gospođa je pobednica, pomislila sam, i čak sam se i glasno nasmejala. Jer, kakve su nam misli, takav nam je život.