Šta sve bogati uzimaju od siromašnih i još to upropaste

Šta to imaju široke narodne mase što bogati žele za sebe? 

Reklo bi se – ništa. 

Oduvek siromašni pokušavaju da kopiraju bogate, o čemu svedoče brda lažnih Luj Viton torbica na svetskim pijacama. Ipak, ovaj proces odavno nije jednosmeran. 

Kad u radar bogatih uđe nešto do tada rezervisano samo za siromašne, od života u predgrađu do avokada, čvaraka i kampovanja, oni to odmah prisvoje, a potom ga inteligentni poslovnjaci prilagode njihovom ukusu i potrebama.

Mnogi misle, i upropaste.

Život u predgrađu bez jedra od rublja

Ako je suditi po trendovima, pesma Potraži me u predgrađu uskoro nikome neće biti razumljiva i više neće biti moguća. Predgrađa sa „dvorištima punim smeha i ptica i jedrima od rublja i cveća” danas gotovo da više ne postoje.

Pesma opisuje predgrađa kad je u njima živeo skroman i jednostavan svet, u sklepanim kućama, ograđenim tarabama preko kojih su susedi razgovarali dok su im se deca igrala na ulici.

Kad su bogati ustanovili da ih gradska vreva frustrira i da im više prija mir predgrađa, počeli su u njima da podižu svoje velike komforne kuće, ogradili su ih visokim ogradama, ugradili sigurnosne kamere.

Lepa su i uređena takva predgrađa, ali ako njima prošetate, nećete sresti živu dušu. Velika većina takvih predgrađa, naročito ona bogatija, postala su zabranjena zona za sve osim za stanare, tako da tu nikoga ne možete da potražite.

Sudeći prema anketi, nedavno objavljenoj na veb-sajtu Reddit, u Americi su bogati počeli da zaposedaju i male gradove, naročito one u planinskim delovima zapadne Amerike, u koje donedavno niko nije dolazio, a stanovnici su bežali od siromaštva i monotonije.

Boemski kvartovi bez boema

Da li su se onda proterani siromašni iz svojih idiličnih predgrađa i rustičnih malih gradova preselili u centar? Pa, ne baš, osim ako nisu skliznuli u kategoriju beskućnika. Sve što nije visokoprofitno odavno je proterano iz užeg gradskog jezgra svuda u svetu.

Najlepše gradske ulice zadržale su epitet boemske, kao pariski Monmartr ili beogradska Skadarlija, ali u njima boema odavno više nema. Čak i ako su kafane i bistroi zadržali arhitekturu i ime iz boemskih vremena, kao na primer beogradski Klub književnika, zaneseni mladi umetnici, pesnici koji ispisuju stihove na kafanskim salvetama ili neshvaćeni geniji u njih više ne ulaze. Tiho i naprimetno proterale su ih – cene.

Kućica koja izlazi na plažu ili sojenica na obali reke do pre nekoliko decenija bile su rezervisane za ribare ili one koji nisu mogli ni da zamisle dom na nekom od prestižnih brda.

A onda se bogatima svidelo da siđu na vodu, pa su cene kvadrata na takvim mestima basnoslovno skočile.

Bicikl, od prevoznog sredstva do statusnog simbola

Nisu samo lokacije ono što su bogati uzeli od siromašnih. Reddit-ova anketa podseća da se slična stvar desila i sa biciklima. Bicikl je dugo bio prevozno sredstvo kojim su „mladi radnici” išli na posao. Neizostavna je bila i drvena štipaljka kojom su stezali nogavice da se ne zakače za žice. Na paktregeru bicikla mogao se poneti i priličan teret, a na prednjoj šipci mogla je da se poveze devojka. Bicikl je bio jednostavan i jefitin.

Ali, otkad su bogati otkrili čari vožnje biciklom, stvari su postale složenije. Bicikl je usavršen, dobio je mnogo brzina, sofisticirane kočnice i astronomski visoku cenu.

Uz takav bicikl ide i obavezna prateća oprema, kaciga, štitnici, biciklističke pantalone, uz koje ne ide štipaljka, već oznaka prestižnog brenda, i naravno – visoka cena.

Gradovi su dobili mreže obeleženih biciklističkih staza, a bicikl je prestao da bude prevozno sredstvo skromnih ljudi i postao statusni simbol.

Nepremostive cene ulaznica

Siromašni, pa čak i srednji sloj, već su ozbiljno istisnuti iz pozorišta koje je, od svog nastanka u antici, bilo mesto zamišljeno da okuplja sve staleže društva. U antičkim teatrima znalo se gde sede senatori, a gde plebs, ali je za sve bilo mesta. U Šekspirovom Glob teatru predstavu je gledala i kraljica i kuvarica, ali u današnjem Glob pozorištu u Londonu cena karte je teško dostupna i profesorima književnosti. Prema Reddit-ovoj anketi, takvo pozorište je postalo dostupno samo imućnima.

U našim pozorištima još se mogu naći karte sa prihvatljivim cenama, ali su zato koncerti i bioskopi odavno postali preskupi. Vreme kad su svi mogli da plate bioskopsku kartu, čak i kod tapkaroša, a đaci i studenti punili sale makar i samo da se sklone od kiše, davno je prošlo.

Skijanje i tenis tradicionalno su rezervisani samo za one koji mogu da plate skupu kartu i skupu opremu, ali ni fudbal više nije ono što je bio – zabava za siromašne.

Kampovanje sa baldahinima

Bogati su, kažu na Reddit-u, poželeli da sa siromašnima dele neposredan kontakt sa prirodom koji ni na koji drugi način ne može da se oseti tako potpuno kao na kampovanju. Kampovanje je bilo prihvatljiv način da se sa skromnim troškom provede odmor na moru. Koliki su srednjoškolci i studenti tovarili šatoričiće u rance, rance na leđa, pa u voz i na more. Nije bilo mesta na moru koje nije imalo pristojno uređen kamp sa tuševima i strujom za minimalnu cenu.

Kad su bogati otkrili draži kampovanja, odmah su im ponuđeni luksuzni kampovi sa višesobnim šatorima, sa baldahinima i televizorima, takozvani glamping. I naravno, sa odgovarajućim cenama, koje su bogatim ljubiteljima sjedinjavanja s prirodom omogućile da budu okruženi isključivo sebi sličnima. A ako se sad siromašni i otisnu na more u takozvani paradajz turizam, krišom ih snimaju i ismejavaju na mrežama, da im i taj paradajz presedne.

Brizle na zlatnom tanjiru

Interesovanje bogatih nije mimoišlo ni sirotinjsku hranu. U beogradskim restoranima, i to onim najskupljim, odnedavno su u ponudu ušle dugo zaboravljene brizle.

Otkad je Džejmi Oliver počeo da daje recepte za stvari kao što je goveđi jezik, takva jela ne samo da se u britanskim restoranima nude po paprenoj ceni, već je i cena tih namirnica u marketima skočila u nebesa. Tako je i na našim pijacama.

Isto se desilo sa čvarcima, svinjskim rebrima, potrbušinom, pilećim krilcima, ovčetinom i drugim ranije vrlo jeftinim vrstama mesa i iznutrica, koje su domaćice kupovale zbog povoljne cene, pa onda maštom i veštinom pretvarale u ukusne obroke za svoju porodicu.

Jastog u zatvoru i sirotinjski puter

Takva seoba namirnica iz sirotinjskih u zlatne tanjire beleži se odavno. Sve do 19. veka jastog je smatran lošim ulovom. Nisu ga baš vraćali u more, ali su ga prodavali po tako niskoj ceni da je bio na meniju u zatvorima.

Avokado su u Kaliforniji nekada zvali puter za siromašne, pa stariji ljudi ne mogu da se načude kad vide koliko on danas košta.

Uostalom, sitne jabuke, krive paprike i kvrgav paradajz, kojima su doskoro morali da se zadovolje najsiromašniji, postale su najskuplji proizvodi na pijacama od kad su bogati otkrili prednosti organskih proizvoda. 

Šta su nam bogati uradili od borosana

Kolumnistkinja BuzzFeed-a piše da bogati nisu siromašnima ostavili ni zadovoljstvo kupovine odeće u second hand prodavnicama, takozvane vintage komade. Blogerke i trendseterke su brzo izborile status povlašćenih kupaca, pa su mogle prve da biraju najbolje komade, koje su preko svojih medija reklamirale i preprodavale i za desetostruko veću cenu.

Običnim smrtnicima je ostajalo samo ono što trendseterke i blogerke ne obrste.

Koliko moda za bogate, ona visoka, ne preza da od siromašnih uzima šta joj se prohte, svedoči i situacija od pre nekoliko godina, kada su čuvene jugoslovenske borosane, namenjene radnicama, ženama koje na poslu mnogo stoje, najčešće čistačicama, prodavačicama i fabričkim radnicama, postale deo autfita svetskih modnih brendova. Naravno, sa astronomsko visokom cenom. A do udobnih, praktičnih i jeftinih borosana gotovo je nemoguće doći.

Analitičari koji se bave ovim fenomenom na svetskom nivou kažu da bogati ne samo da uzimaju od siromašnih sve što im se svidi, već da onda to što preuzmu obavezno i upropaste.

Kolumnistkinja BuzzFeed-a piše da interesovanje bogatih podiže cenu, ali spušta kvalitet.

Većinu tih preuzetih stvari bogati brzo izgustiraju, a siromašnima ne preostaje ništa drugo nego da uključe maštu i smisle za sebe neke nove sirotinjske radosti.