Škola užasa

Dotakli smo dno života – u školi u Vranju, organizovana je tuča u kojoj je grupa dečaka prebila svog druga, slomila mu nos i prste na rukama. Tim povodom sada se javljaju pedagozi, psiholozi, političari i roditelji.

To kako nam i deca postaju hijene, i kako je nasilje postalo vrhunska zabava – jeste tema za sve instance.

Ali, pre toga, postoji tema o kojoj se, u stvari, ne govori ozbiljno – rušenje svih vrednosti i relativizacija svega pod kapom nebeskom, dovelo je do ovoga.

Prvo su roditelji pomogli tome da profesori izgube autoritet, a onda su autoritet izgubili i roditelji, prepuštajući svoju decu magičnim ekranima. Deca su prepuštena užasu društvenih mreža i televizije, odakle urlaju poruke o besmislenosti svakog života koji nije glavni, života u kome nema luksuza, para i bilo čega što bi moglo da se prikaže na beskonačnom korzou besmisla na internetu.

Biti glavni – to se postaje ili novcem, ili pornografijom, ili nasiljem – trećeg nema.

Nasilje se tako ispostavlja kao najlakši način za osvajanje „teritorije” – a čovek postaje „teritorija” koja se osvaja demonstriranjem nasilja i širenjem straha. Princip je isti, bez obzira da li se radi o globalnom matriksu, TV rijalitima, ili o nekoj školi u nekom malom mestu.

Modeli ponašanja prikazani i promovisani na mrežama ili u rijalitima tako se lako prenose na takozvani stvarni život, s tom razlikom što u stvarnom životu žrtve ne biraju da budu žrtve. Nisu plaćene da budu maltretirane i unakažene. Dečak polomljenih prstiju i nosa samo je danak novoj društvenoj modi, promovisanoj na televiziji – da red zavodi onaj koji može da uteruje strah u kosti.

Paradoks leži u jednom malom detalju – nasilje postaje zabavno. Nasilje podiže gledanost, rejting i šer, to je priča koja se direktno i indirektno servira u javnosti. A ako nešto podiže rejting, sve mu se prašta. Lomi, tuci, preti, maltretiraj žene i slabije, organizuj hordu podrške – i eto nama „najgledanijeg” programa, i eto nama ranjenika u školama. Ali, ako donosi brdo para, onda je sve OK. Otuda pornografija nasilja na televizijama ispostavlja „skandal”, udarac, psovku, pretnju ili lomljenje nameštaja, kola, ili nečijeg nosa, kao zvezdani put do uspeha. Filmičnost krvi i suza, psovke i pretnje, i uspostavljanje svog tog užasa kao neke vrste savremene „norme”, dovelo nas je dovde.

Deca su prepuštena džungli.

Ali treba da zapamtimo – onaj ko je organizovao lomljenje prstiju i nosa svom drugu, jednog dana će to isto raditi i svojim roditeljima.