Singl majke u praznom gnezdu – obostrana hrabrost

Živeti sa detetom i biti sam nije jednostavno. Podizanje deteta nije jednostavno ni kada su oba roditelja prisutna, ali biti sam uz dete nekada je stvar izbora, a nekada moranja

Gotovo sve bajke počinju rečima: „Nekada davno, u jednoj zemlji, živeli su srećno kralj i kraljica i imali dete…”, pa tako do kraja sveta. Ali, nemaju sve bajke baš takav kraj. Kada se odlučujemo na početak bajke, nikada ne razmišljamo o tome da bajka može da se prekine i ima sasvim neočekivan kraj. Tako neki roditelji, svojom voljom ili višom silom, ostanu sami sa jednim detetom ili više njih.

Kod nas se ustalio termin „samohrani roditelj”, ali mi to zvuči nekako… bez duše. Jeste da taj roditelj podiže dete samostalno, ili uz neku vrstu pomoći drugog roditelja, ali „samohran” zvuči kao da hrani sam sebe. U stvari, hrani još jedno ili više ptića.

Nekada drugi roditelj postoji i hoće da učestvuje u podizanju deteta/dece podjednako, nekada delimično, a nekada nikako. Postoje i oni slučajevi kada drugi roditelj zaista ne postoji, bilo zbog toga što se majka odlučila na to da bude jedini roditelj, bilo zbog toga što je drugi roditelj preminuo.

Velika očekivanja

Kako god, živeti s detetom i biti sam nije jednostavno. Podizanje deteta nije jednostavno ni kada su oba roditelja prisutna, ali biti sam uz dete nekada je stvar izbora, a nekada moranja. Znamo koliko je roditeljstvo zahtevno i koliko odricanja, ljubavi, nege, hrabrosti, promišljanja, pa i grešaka nosi. Koliko puta je dete dobilo temperaturu baš noću, mučio ga stomak, imalo anginu, boginje.

Zajedničko putovanje kroz život u velikoj meri osmišljava život i detetu i roditelju

Pa onda polazak u vrtić, školu. Očekivanja od ovog roditelja su zaista velika, jer je i odgovornost enormna. Svako će reći kako se od takvog roditelja ne očekuje više nego od dva roditelja; nekako se čini da baš zbog toga što su sve obaveze, radosti i odgovornosti na jednom, roditeljstvo predstavlja veći izazov.

Taj roditelj će pomoći detetu da ostvari željeni uspeh, nauči da šutira loptu ili se šminka, brisaće suze zbog neuzvraćene ljubavi, pomoći u izboru budućeg partnera, profesije, prijatelja.

Zajedničko putovanje kroz život u velikoj meri osmišljava život i detetu i roditelju. Obostrana usmerenost ova dva životna saputnika čini da dele i neke detalje koje možda i ne bi da je postojala drugačija porodična dinamika. Mogu da budu mnogo bliži, nekada i najbliži saputnici, a mogu iz straha od preteranog vezivanja, da drže distancu.

Distanca pomaže da se sačuva individualnost i smanji mogućnost veće patnje kada jednom dođe trenutak odvajanja. A takav trenutak uvek dođe. Možda, što znam da je prevelik zadatak, treba biti spreman na odvajanje mnogo pre nego što do njega dođe.

Neblagonakloni pogledi

Porodica s jednim roditeljem karakteristična je i po tome što, bez obzira na to koliko su njeni članovi bliski, postoji ona jedinstvena nit koja ih povezuje jedinstvenom pričom koju dele. Nije to porodica koja je različita, ona je jedinstvena.

Nije lako ostati sam i kada su oba roditelja tu. Sad zamislimo koliko je teško ostati sam u gnezdu u kome je, do koliko malopre, čučao jedan ptić, uz jednog roditelja

Neki će reći da i neke porodice koje su kompletne imaju samo jednog roditelja koji se angažuje, dok je drugi posmatrač, nekada čak i ometa normalno funkcionisanje porodice. To je tačno, ali ipak je tu i drugi roditelj, što detetu daje ideju celine, one sa početka bajke. Možda čak pre okruženju koje, znamo to svi, može da bude i neblagonaklono prema porodici sa jednim roditeljem.

Uzgred, razlozi za to zvuče potpuno iracionalno. U osnovi je strah od mogućeg scenarija u njihovim životima. Moralisanje, okretanje glave na drugu stranu, imena koja je neprikladno i pomisliti, a kamoli izgovoriti, govore upravo o iracionalnosti.

Kad bi svi mi, evo i ti koji uvek imaju nešto protiv onih koji (srećom) nisu isti kao oni, znali koliko je samo ljubavi, nežnosti, divnih želja, velikih napora, poučnih priča i primera, zajedničkih igara, snova, leta i zima utkano u ovakav odnos, mogli bi da poželimo bar delić takve priče.

Onaj delić nepomućene uzajamne ljubavi, iskrenosti, empatije, podrške i slobode. Da, slobode. Za roditelja da nastavi sa svojim životom i kad dete odleprša i za dete da slobodno zaždi u svoj svet.

Gezdo ne ostaje prazno

Nije lako ostati sam i kada su oba roditelja tu. Sad zamislimo koliko je teško ostati sam u gnezdu u kome je, do koliko malopre, čučao jedan ptić, uz jednog roditelja. Od kvaliteta pređašnjeg odnosa i iskustva zavisi i način razdvajanja. To nije odlazak, niti napuštanje.

Porodica s jednim roditeljem karakteristična je i po tome što, bez obzira na to koliko su njeni članovi bliski, postoji ona jedinstvena nit koja ih povezuje jedinstvenom pričom koju dele

To je razdvajanje dva, sada već zrela bića, od kojih jedno ostaje, a drugo zakoračuje u život. Hrabro za obe strane. Ona strana koja ostaje sigurno tuguje, ne toliko zbog odlaska, koliko zbog svih onih delova života koje sam pomenula.

Tuguje zbog toga što ih više nema, a ne zbog toga što su prekinuti. Ostaje sećanje, ljubav i sve ostalo što život čini lepim i teškim. Iskreno, gnezdo ne ostaje prazno, samo je neko otišao svojim putem da bi mogao da se s vremena na vreme vrati tamo odakle je pošao. A tu ga čeka ono što zovemo domom.

Svojim domom u kome je uvek taj roditelj i taj život koji ga je osnažio da može da ode bez griže savesti i uz zahvalnost.