Santijago de Kompostela: pešačenje putem promene
Čovek često mašta o tome da ostavi sve i odmetne se u avanturu, proputuje svetom, poseti neko mesto i promeni svoj život iz korena, ali ustaljena svakodnevica i navike ga vrlo često ostave u njegovom malom ušuškanom svetu. Ipak, postoje oni koji se odvaže na taj korak.
Jovana Piljić je na svoj 28. rođendan odlučila da sa rancem na leđima ode na put za Santijago de Kompostelu i prepešačila 280 kilometara kroz Portugal i Španiju. Pre toga je na poslu dala otkaz, skupila ušteđevinu i krenula u istraživanje rute posle koje se, kako kaže, vratila kao druga osoba. Ti dani joj, kaže, nedostaju i već sprema sledeću avanturu.
Sa sobom je nosila samo osnovno i „shvatila da je to više nego dovoljno”. Spavala je u hostelima koji su namenjeni samo hodočasnicima koji idu tim putem, hranu je sama spremala, a iako se nadala da će više vremena provesti sama – skoro uvek se našao neko ko je krenuo na isti put kao ona.
Santijago de Kompostela je grad na zapadu Španije u koji svake godine peške stigne oko 300.000 ljudi. U srednjem veku su ljudi do te destinacije išli na hodočašće, jer se verovalo da je tamo sahranjen Hristov apostol (otuda naziv Put svetog Jakova).
Danas se taj put pretvorio u veliku avanturu za ljude iz celog sveta, a najmanje je onih koji idu iz religioznih razloga. Postoji oko 10 zvaničnih ruta za koje ne postoje vodiči, već idete sami ili sa društvom. Najkraća je 100 kilometara, a najduža preko 1.000.
U avanturu se upustila kako bi testirala sebe
U razgovoru za portal To sam ja, Jovana je ispričala da je na ideju došla kada je prošle godine volontirala u Portugalu – učeći o njihovoj i španskoj kulturi saznala je za put za Santijago de Kompostelu.
„Priča mi se odmah dopala pa sam iz radoznalosti počela da istražujem po internetu, čitala iskustva drugih, tražila da vidim da li je neko iz Srbije išao. Što sam više istraživala, želja da se upustim u ovu avanturu bivala je sve veća”, kaže Jovana.
Rutu kojom je išla odabrala je jer ide kroz Portugal i uz Atlantski okean. Htela je sama da se upusti u pešačenje, kako bi iskusila nešto novo, testirala sebe i svoje granice. Iako je u pitanju velika kilometraža, posle nekoliko dana je ušla u tempo i hodanje joj je sve više prijalo.
Kako nam je kazala, u početku je bilo teško, jer se nije fizički pripremala, ali se to ubrzo promenilo. Na put je, kaže, krenula bez prevelikog opterećivanja o tome šta je čeka, a u početku je prelazila manje kilometara, kako bi se postepeno navikavala.
„Pešačenje mi je sve više i više prijalo, shvatila sam da idem brže nego što sam mislila, a brige sam ostavila za sobom, negde na prvim kilometrima”, kaže ona.
Priroda i gostoprimljivi lokalci
Na pitanje šta je oduševilo tokom upoznavanja predela Portugala i Španije, Jovana kaže da su to bili lokalci i priroda. U sećanju su joj najslikovitije ostala uspavana ribarska sela u Portugalu, peščane plaže koje su kilometrima bile puste, pašnjaci Galicije puni konja…
Lokalci su, kako kaže, bili veoma ljubazni i uvek spremni da pomognu.
„U ruralnim sredinama sam uglavnom sretala starije stanovništvo. Oni se ozare kada neko prođe kroz njihovo selo, obavezno nam požele srećan put i žele da čuju odakle ste pošli, iz koje zemlje idete, jeste li umorni… Iako oni ne pričaju engleski, a meni španski i portugalski nisu jača strana, uspeli smo da se sporazumemo.”
Bilo je i onih ljudi koji su ostavljali svoje obaveze po strani kako bi joj pomogli, a iako je par puta promašila putokaz i skrenula na pogrešnu stranu, uvek se našao neko od lokalaca da je usmeri.
Nije bilo mesta za strah
Ni u jednom trenutku se nije osetila nebezbedno ili ugroženo. Pojasnila je da je ruta veoma popularna, da se dnevno mogu sresti na stotine ljudi koji pešače istom stazom, te da su retki momenti kada ste u potpunosti sami.
„Dešava se da iste ljude sretnete više puta u različitim gradovima. Desilo se da su mi se putevi sa jednim bračnim parom iz Južnoafričke Republike ukrstili tri puta, usput smo se i bolje upoznali i razmenili kontakt”, ispričala je ona.
U jednom od hostela je upoznala i dve devojke sa kojima je prešla 50 kilometara za dva dana. Delile su umor, smejale se i bodrile međusobno, a Jovani je prijalo da nakratko pešači u društvu.
Avantura koštala kao prosečno letovanje
Na kraju putovanja, kada se svedu računi, Jovana kaže da je avantura koštala kao prosečno letovanje. Naglašava da troškovi variraju od osobe do osobe, a da je ona odlučila da spava u hostelima za hodočasnike (samo za one koji su na putu za Santijago).
„U nekim hostelima se noćenje plaća kroz donaciju (u kutiju ubacite koliko možete, uglavnom se ostavlja oko 10 evra), dok je u drugima cena fiksna, ali uglavnom ne prelazi 15 evra. Ako se odlučite da spavate u hotelu, cenu možete da pomnožite sa 5. Doručak i večeru sam pravila sama, a namirnice sam kupovala u supermarketu i to je bilo veoma povoljno, dok sam ručak jela u restoranu. Većina lokalnih restorana na putu ima ponudu za hodočasnike, tako da ćete za oko 10 evra dobiti potpun obrok, uključujući piće i desert”, pojašnjava ona. Jovana je, prema sopstvenoj računici, trošila oko 30-35 evra dnevno, uključujući hranu i smeštaj.
Hosteli namenjeni samo pešacima
Hosteli u kojima je spavala se zovu „alberge”, što u prevodu sa španskog znači sklonište. Specifični su jer su namenjeni samo hodočasnicima koji idu za Santijago de Kompostelu i ne primaju rezervacije.
„Sve funkcioniše po principu – ko prvi dođe, dobija krevet, do popunjavanja kapaciteta. Pravilo je da možete prespavati samo jednu noć, kako bi se kreveti oslobodili za pešake koji pristižu sledeći dan. Naravno, postoje i klasični hosteli komercijalnog tipa koji primaju rezervacije”, pojasnila je ona.
Za tu opciju se odlučila jer je to bio autentičan smeštaj za pešake, ali je i upoznala mnogo zanimljivih ljudi. Neki od tih hostela su „u neverovatnim zdanjima, poput manastira, starih gradskih kuća…”
Za velike promene u životu treba vremena, i iako period koji je Jovana provela na putu nije bio dug, dosta toga se odigralo unutar nje. Imala je dovoljno vremena da razmisli o svemu, preispita svoje prioritete, pretrese odnose sa ljudima…
„Svakim pređenim kilometrom ćete neizbežno steći više vere u sebe i svoje sposobnosti i otkriti snagu gde ste mislili da je nema”, ispričala nam je ova hrabra i smela devojka.