Šta je dobra hrana za mozak?

Čovek je, po prirodi, biće igre. Uz sve međusobne razlike među ljudima, jedna stvar je svima zajednička – kada čovek radi na svom unutrašnjem boljitku, to se vidi spolja.

O važnosti rada na sebi i na koji način bi to trebalo raditi, u novoj epizodi podkasta Moje najbolje godine – To sam ja govoriće profesor srpskog jezika i književnosti, pisac i govornik Nenad Gugl.

Njegova predavanja inspirišu ljude da se „trgnu” iz svakodnevne monotonije i teraju ih da preispitaju svoj život. Naš gost će pojasniti kako zapadamo u „invalidska mentalna kolica”, kako da se odupremo konstantnom prilivu nepotrebnih ili negativnih informacija i koja su to četiri aspekta u čovekovom životu na kojima bi trebalo raditi kako bismo bili celoviti.

Čućete i zašto naš gost smatra da žene imaju veći motiv od muškaraca da rade na sebi, koliko je žena danas opterećena raznim ulogama, zašto čovek mora da ceni ono što ima u sebi i da ne dozvoli da spoljašnji uticaji imaju vlast nad njim.

U novoj epizodi podkasta Moje najbolje godine – To sam ja, voditeljka Milica Gacin i Nenad Gugl su se u nadahnjujućem razgovoru dotakli ovih i brojnih drugih tema.

PODKAST – Moje Najbolje Godine – To Sam Ja

Prof. Nenad Gugl –  Transkript razgovora

Milica

Dobar dan, ovo je nova epizoda potkasta “Moje najbolje godine to sam ja” i danas je moje zadovoljstv enormalno, zato što preko puta sebe imam Nenada Gugla. Dobar dan profesore, dobro došli u ovaj potkast.

Nenad

Dobar dan, bolje Vas našao i hvala na pozivu.

Milica

 Hvala i Vama što ste našli vremena da dođete, znam da je kalendar poprilično popunjen, ali hvala što ste ipak odvojili vreme. Profesor Nenad Gugl je, za one koji možda ne znaju, ali sumnjam, profesor srpskog jezika i književnosti, pisac i od skoro imate dva nova zanimanja, Vi ste govornik i kolega voditelj.

Nenad

Tako je, mada suštinski, ja sebe vidim kao predavača pre svega, jer ja dolazim iz nastave, ja sam iz učionice nastavnik i taj javni govornik zapravo nije ništa drugo nego ono što sam radio u učionici, sada radim van učionice, držim ta predavanja. Što se tiče ovog voditeljskog posla, to je jedan interesantan eksperiment, koji videćemo da li će da zaživi, dobio sam ponudu da osmislim sam koncept jedne emisije i ja sam to pokušao, ali rekao sam vam već da ja ne mogu da radim na onom nivou, naravno, novinarskom, jer niti sam u tom smeru obrazovan, niti sam se usavršavao, tako da teško od mene da ću ja biti neki dobar voditelj, ali ja sam napravio koncept emisije u kojoj zapravo razgovaram, a ja volim da slušam i volim da pričam, tako da ćemo pokušati nešto da napravimo.

Milica

Mislite skromnost progovorila iz Vas u ovom trenutku i svi oni koji vole vaše predavanje uživaće i u tom formatu, ali dobro, promenili ste je l kontekst, učionicu se zamenili nekim drugim salama, pa otud i novo zanimanje i neka je tako, hvala Vam. Zato što mislim da nam to treba, jer u ovom vremenu potrošačkom vremenu, vremenu potrošačke kulture kada nas sve upućuje isključivo na materijalno, Vi na svojim govorima usmeravate na to da moramo biti u saglasu sa svojim duhom i svojim načinom razmišljanja, pa i sa tim materijalnim, na kraju krajeva. Ono što se meni tu nekako najviše dopalo, jeste što se ne vratili na to da u vremenu ove četvrta industrijske revolucije i neka je, Bogu hvala da postoji i u vremenu kada, prosto naš život i neodvojiv od  tehnologije i dobro je da je tako, ja sam bar takvog stava, dobro je da je tako, jer imamo mnoge noge benefite od toga, ali nas Vi ipak vraćate na to, da mi kao ljudi, kao vrsta, ne možemo bez ideja. I to je dobro. Čini mi se da smo nekako zaboravili na to, da znamo da nam treba novac, da znamo da nam treba zdravlje, da znamo da nam treba čist vazduh, čiste vode i tako dalje, ali Vi nas podsećate na to da nam trebaju i ideje. Kako je moguće da smo zaboravili ?

Nenad

Pa znate šta, čovek je čovek može da bude ceo, a može i da bude razlomak, kao i u matematici. Razlomak nije celovit, razlomljen je, a mi smo razlomljeni kada od četiri dela koji sačinjavaju našu lličnost, mi smo kao neki mozaik sastavljen, kao puzzle neki, od ta četiri dela. Jedan deo materijalan i tu jeste i telo i novac i zdravlje i zdrava voda i veoma je to bitno, ali imamo jedan drugi deo, to je taj umuni deo ili mentalni ili racionalni, gde su ideje bitne. Kao što se mi hranimo, unosimo hranu da bismo napredovali, da bismo se održali naš um traži takođe hranu. Evo recimo, Vi uđete posle napornog dana ili posle bilo kakvog dana u prazan stan, šta vi prvo radite, uključite TV ili muziku. Zašto, jer mozak traži hranu, jer on traži neku interakciju, osim ako niste zadubljeni u svoje misli, kada vam to nije potrebno, jer on opet radi. Problem je što mi ne dajemo dobru hranu kao često na materijalnom nivou, hranimo se da kažem opet ja na srpskom tom treš hrano, brzom hranom, recimo, ili neko nekim nezdravim namirnicama, mi mnogo manje vodimo računa koliko nezdrave namirnice unosimo u svoj um i koliko tu jednu hranu koja je nezdrava zapravo konzumiramo i to je problem, to je to potrošačko društvo o kome se govorili, jer mi smo jednostavno zatrpani hranom za um, portali, Instagram, tiktok, bilbordi, gde god da se okrenete vi dobijate informacije i to je dakle, jedan ozbiljan, da tako kažemo problem. Matija Bećković u svojoj pesmi “Bodež” ustvari prepričava kako su Skandinavci po zimi led lovili vukove, znate kako uzmu nož i stave dršku noža, ubodu u led,a nož natope krvlju i vuk oseti miris krvi, misli da je to hrana, prilazi tom nožu i počinje svojim jezikom da lapće tu krv sa noža, onda poseče svoj jezik i oseća svoju toplu krv i sve više jede sa tog noža, osećajući tu toplu krv neznajući da jede sebe, sve dok se naduje i ne padne. Taj mehanizam funkcioniše i danas za nas, jer mi vrlo često sa zadovoljstvom jedemo sebe, jedući tu nezdravu hranu za naš um, jer jednostavno ne vodeći računa, nemajući filtere… zamisliti da se hranite sada recimo godinu dana u McDonald’s svaki dan, šta bi se dogodilo, šta je bilo sa vašom jetrom, šta bi bilo sa vašim želucem, ali mi to radimo godinama sa našim umom, ako ne vodimo računa o tome, ako ne vodim računa o idejama koju unosimo, ideje mogu da budu i destruktivne, mogu da budu i tamne, mogu da budu razarajuće i onda šta se događa? Događa se da se mi nadujemo i skljokamo se na neki način, govorim na nivou uma, na nivou raspoloženja. Ljudi padaju u depresiju, osećaju se usamljeno, ne mogu da se povežu sa drugima, prestaju da veruju svoje snove, gube svoje ciljeve, pa to je zbog toga. Imate kod GTA recimo u Faustu, kada kaže Mefisto, nečastivi kaže Bogu govoreći o čoveku, kaže on da će Faust, on će biti meni kao zmija, vući će trbuh po prašini, ješće zemlju i sve će to da mu prija. E to je sada algoritam gde si mi često nalazimo, mi sa zadovoljstvom uništavamo sebe ne znajući da sebe uništavamo. Osim tog tela i uma, mi imamo treći deo, to je srce, emotivni svet naš, isto tako moramo da hranimo i svoje emocije to znači da bi trebalo ustvari da se krećemo, kao što telesno moramo, je li, bar 5 km dnevno da pređemo, to kaže nauka, da je to dobro za naš skelet i neophodno, ne samo dobro, mi moramo 5 km da pređemo i umom, ali to nije 5 km um koji samo razmišlja i hrani se tom lošom hranom, to je um koji uči, to je um koji se kreće. Sada se vratim na srce, srce koje voli je srce koje se kreće. Znači moramo danas 5 km srcem da pređemo. A šta to znači? To znači da imam strpljenja, recimo prema ženi ili prema mužu, prema deci, to znači da imam razumevanje i protivno svojim agresivnih porivima, da tako kažem vrlo često, jednostavno to znači voleti, to znači podržavati, to znači truditi se oko nekoga, i mi jednostavno moramo i srcem da se krećemo danas 5 km i moramo da vodimo računa o tome, a mi vrlo često to ne radimo, dakle nemamo vremena za najbliže, odbacujemo ih, ne shvatajući da je taj odnos izvor dobre hrane, snage, smisla, lepote za nas. Znate, meni sad recimo dođe dete, ja nešto radim i dođe moja Nikolina koja ima osam godina i pošto je meni bitan posao, ja ću njoj da kažem, e pusti me, radim i da je odbijem. I to mi svi radimo.  Znate šta kaže jedan lekar koji je napisao jednu interesantnu knjigu, on je radio sa pacijentima koji su neizlečivi, tapalijativa, mislim da se to tako zove,napravio je  jedno istraživanje, pitao ih je za čim žale, mnogo čovek u toj poziciji može da kaže, i znači niko od njih nije žalio zašto nije više radio, zašto nije imao više uspeha u poslu, niko nije žalio za tim i svi su žalili isključivo za tim, što nisu proveli više vremena sa ljudima koje vole, dakle to je poenta.

Nenad

Imate jednu izreku koja kaže šta je najslađe na svetu, a odgovor, gorka reč. Kaže kako je gorka reč najslađa? Gorka reč kad hoćeš drugom da je kažeš, pa je progutaš. To je najslađe. A to znači voleti, da vi ne odgovorite uvek. I na četvrtom nivou, da ne bi smo dužili, imamo duh. Duh je jedan sklop, to je  iranacionalno, kaže Carl Gustav Jung, imate dve racionalne i dve iracionalne komponente kod nas, racionalne su čula i um, to je sve racionalno, ali iracionalne su ovo srce i duh, jer vi možete voleti, recimo na nivou emocija, nekog, sad govorimo, recimo o muško-ženskim odnosima, ko vas bukvalno uništava,to je neracionalno, ali je li ima takvih ljubavi, naravno, tako da je to neracionalno, nije logično. Duh je, takođe jedno polje iracionalnog. U tom polju se kriju vera, istrajnost. Zašto je vera iracionalna? Dok imate racionalne razloge za nešto, to nije vera, to je analiza, to je logika, ali vera je kad vi nemate racionalna opravdanja da verujete u nešto, nema racionalno i vi gurate tu priču. Naravno, u ovom odnosu je i religija i ono sa Bogom, ali evo ja sad govorim o jednom mom nižem odnosu u ovome svetu. Mi moramo da verujemo i u svoje ciljeve. Ja znam, recimo Henry Ford, on je sedam puta bankrotirao, sedam puta, dok nije postao najbogatiji čovek na svetu. Sada ide, zamislite, jednom bankrotira i sad pozajmljuje novac da krene drugi posao, pa drugi put bankrotira, pa šta je njemu žena rekla posle trećeg puta,ostavi se toga. On je verovao i sve je izgledalo kao da nema nema šanse da uspe, razumete, ali to je vera. Tako da mi imamo i taj duh i mi moramo da hranimo i naš duh, tako da mi ceo dan imamo posla oko sebe, a mi se vrlo često bavimo..

Milica

A možete tome ili bismo mogli tome da dodamo i pitanje volje, jer sve ovo pada u vodu, ako nemamo volju?

Nenad

Volja je na nivou emocija i srca, znači emovere na latinskom znači pokrenuti, a to je ustvari koren reči emocija, tako da ja volju vezujem za to srce i mislim da ste Vi u pravu, ipak je centar bića to srce, ta volja i bez nje ništa ovo ne bi moglo da stoji.

Milica

Sad imamo nove termine, kao što je brain rot, od tih silnih informacija koje nas prepljavljuju sa svih strana, ali dalje ništa ne menjamo i dalje su mi u tome i dalje mi koristimo tu lošu hranu za naš duh, za naš mozak. Prosto kako čovek da se odupre tim silnim imputima, opet srpska reč, kojima se sa svih strana prosto nekako i teško u ovom brzom vremenu, vraćamo se na to vreme potrošačke kulture kad i ne možete da živite izvan materijalnog, Vi ste tu i sad smo i ovde, takva su pravila igre. Naprosto, kako čovek da ukrade od tih silnih uticaja se strane, zahteva, morate da radite više nego što ste radili Bogu hvala, pa se traži da učimo zauvek, je li, dok živimo dobro da je tako, ali prosto kako čovek mora da svakog dana pređe 5 km, kad će stići?

Nenad

Mislim da to unutrašnje kretanje zapravo omogućava mnogo brže i lakše spoljašnje kretanje. Hoću da kažem, kad mi krenemo da radimo na svom umu 5 km i na svom srcu, mi ćemo mnogo više imati vremena spoljašnjeg i mnogo ćemo informacije inpute lakše odbacivati ili prihvatati, zavisno koji je dobar, koji je loš. Imate kod Antoni de Meloa jednu priču, kaže da je čovek sekao stablo tupom sekirom i onda mu je prijatelj prišao i rekao, zašto ne naoštriš sekiru, on kaže nemam vremena. On ne shvata da oštrenje sekire ubrzava posao. Dakle rad na sebi, bukvalno to što iznutra mi uradimo, to će se i te kako projektovati spolja i mi ćemo uspeti. Imate priču, to istorijski događaj, imate Viktora Frankla, koji je bio u logoru, on je bio psihijatar i vidite šta se događa, ubili su mu roditelje, ubili su mu ženu, ubili su mu brata, on je reaktivno reagovao na spoljašnju okolnosti, oni su ga maltretirali i tako dalje, nije imao slobodu i on je u jednom trenutku shvatio da on mora da ima unutrašnju slobodu i rekao je to parče unutrašnje slobode koji ja imam, a to je sloboda kako ću da reagujem na spoljašnju okolnosti, to ja odlučujem, to ne može niko da mi uzme i onda je on odlučio da taj prostor unutrašnje slobode širi.

Nenad

Tj rekao je neću da reaktivno reagujem, nego proaktivno, znači ja odlučujem kako ću da reagujem. On mene može da maltretira taj tamo neki čuvar, ali ja neću da se iznerviram, na primer, nego ću to prihvatiti na drugi način i onda je on počeo taj prostor unutrašnje slobode da širi i u jednom trenutku on je postao slobodniji od svih njih tamo čak i od onih čuvara koji su mu zavideli, jer je postao nezavistan šta se događa spolja. U tom malom prostoru reagovanja on kaže da se nalazi ogromno prostranstvo, u jednom milimetru. To je vrlo interesantno.On je počeo da gleda ostale zatvorenike kao pacijente i on je ustvari, takvim okolnostima, vidite sad iznutra, za svoj um postavio cilj, ja imam sad priliku da na terenu, imam eksperiment, medicinski, psihijatrijski koji nikad ne bih mogao da imam i zapravo je napravio prednost od svoje pozicije i počeo je da analizira recimo ko će preživeti od ovih, od tih njegovih koji su s njim u tim kolibama, logorskim i tako dalje, pa je onda analizirao kako ljudi reaguju pod pritiskom, znate šta on tu sve zaključio, recimo čovek u logoru deli poslednju koricu hleba sa svojim prijateljem, to uopšte nije logično, al to govori da je čovek biće višeg reda. Zamislite Vi, mi danas fizički 20 sati radimo i ja dobijem koricu hleba i delim tu koricu sa Vama, jer ste vi slabi fizički ili recimo ljudi su u logorima pisali ljubavnu poeziju, kako to objasniti.. I šta uradio Viktor Frankl, od tog iskustva, on je napravio četvrtu psihološku školu, sad u nauci, kad izašao odatle, naravno i taj cilj ga držao živim, jer on je shvatio da ako mi nemamo cilj, mi ćemo doći u ovu situaciju opasnosti o kojoj Vi govorite, da nas sve zatrpava ili da bežimo…

Milica

Ili da mozak truli, kako kaže nova terminologija.

Nenad

Tako je, jer nemamo taj unutrašnji zadatak, a to je sad stvar koja je iznutra. On je rekao, dakle ja imam taj cilj i on je inače shvatio, ljudi mogu da prežive sve, ako imaju zašto. Jednostavno, on je imao zašto. Onn kaže, svaki čovek na ovom svetu ima svoj zadatak i na tom zadatku ne može niko da vas zameni, recimo ko može da zameni Vas na zadatku da budete majka svojoj deci. Ko može to bolje da uradi? Možda neko može i bolje, al to je Vaš zadatak. On je imao zadatak da recimo to uradi u nauci, naravno on je napravio tu logoroterapiju, one posle logora postao počasni doktor na 28 svetskih univerziteta. Njegove knjige su postale lektira u nekim državama. Držao je predavanja širom sveta i tako dalje i tako dalje, ali sve zahvaljujući svesti da ima unutrašnju slobodu. Ako je čovek u logoru, ima unutrašnju slobodu i to pokaže, da bez obzira na spoljašnja okolnosti može da kreira, da tako kažem sebe pa i te spoljašnje okolnosti na neki način, koliko god da su one ograničene,mi ne možemo da biramo nekada i teške i mi ne možemo da biramo, mi nemamo puno slobodu, ali imamo, iako je ograničena, ipak imamo donekle i bitno je šta je u nama. Imamo onu izreku, kaže ako pajac uđe u dvorac, neće pajac postati kralj, nego će dvorac postati cirkus, jer je obrnuto, mi to nosimo u sebi, ako kralj uđe u kolibu, kralj, on neće poslati prosjak, on će od kolibe da napravi palatu kao što Viktor Frankl napravio od logora naučni podvig, da tako kažem, tako da, to što je u nama je itekako u vezi sa onim što izvan nas i ovo što nas napada to znači da mi nemamo zidove, nemamo te bedeme da se branimo, a to sve možemo da gradimo gradeći sebe na ova četiri nivoa. Bar ja tako mislim.

Milica

 Da, da , dovodite nas do pitanja smisla, ja bih rekla da je to suština svega onoga što Vi radite.

Nenad

To, zašto.

Milica

 Vi nas zapravo svojim predavanjima uvek vraćate na pitanje smisla i to je ono što čoveka čini živim i što mu određuje taj cilj. Ja bar tako da vidim, zbog kog živi, ali kako smo se izgubili? Da li Vas to ljudi na vašoj predavanjima najčešće i pitaju? Koliko ste do sada već imali susreta i da li možete da izmerite tu publiku, taj odtorijum koji Vas je čuo? Tu su sigurno i hiljade i hiljade ljudi. Šta danas najteže, odnosno da preformulišem, zašto je danas čoveku, kada ima toliko toga, od tekuće vode, tople vode, hrane, evo i mi ovde imamo i kafu i vodu i šta hoćete i čist vazduh i divne kolege i tehnologiju, ali uvek nam fali to pitanje, gde smo se mi zaglavili, kako smo se izgubili?

Nenad

Ništa to nije čudno što smo mi došli do toga. Ništa nije čudno. Zašto? Zato što jednostavno živimo u takvom vremenu koje nas obeshrabrljuje da gradimo sebe. Vidite, mi za sve ono što ste vi rekli možemo da kažemo da je hedonizam, znači jedno uživanje, jedna nit koja sve to vezuje, imamo toplu vodu, imamo zdrav, imamo obilje hrane, nekada generacije naših čukundedova to nisu imali.

Milica

Sad se lečimo od gojaznosti.

Nenad

Tako je. Vidite, vreme hedonizma, to treba da znamo, to je vreme propadanja, to je vreme ili opadanja ili dekadencije. Prosto je tako. A vidite vreme odricanja je vreme stvaralaštva i vi kad pogledati istoriju, religiju, nauku, književnost, to ćete uvek naći. Znači da onaj čovek koji je spreman da se odriče, da se suzdržava, da se žrtvuje, on ima smisla, on ima snagu, on ima volju i on on ide napred. Me ljudi smo kao planine. Zašto mi stojimo? Planina stoji. To je ogromna moć, ogromna masa, potencijal u idejama, u voji, u snazi emotivnoj ili duhovnoj i tako dalje, al planina stoji, a zamislite kad bi se planina pokrenula, ona bi nosila sve pred sobom. Da bismo se mi pokrenuli, mi moramo, opet Pekić kaže, tu sam skoro negde rekao, ali ponoviću je, kaže lako ću ja da izađem iz močvare koja mene okružuje, koja je spolja, ali kako da izađem iz močvare koju ja okružujem, koja je u meni? Zahvaljujući ovim udobnosta koje imamo, mi smo postali ustajala voda, bez potrebe za kretanjem, stara voda je močvara, ona smrdi, ona razoružava, a vi imate potencijal da budete snažna reka ili okean i vi sebi dozvolite da postanete bara, nije za osudu, to je logično, znači mi smo, prvi ja sam ta bara odmah da vam kažem i močvara, zato što jednostavno tim šarenim lažama ili kako kaže Matija Bećković, nisam rekao za taj nož, to je krvava udica, on zove krvavu udicu, znači ja se prvi hvatam na krvave udice, teško je odupreti se, jer je ovaj svet tako i hvala Bogu neka je i treba, znači mi zapravo imamo mogućnost da sve ovo što je oko nas upotrebimo na dva načina, na dobro ili na loše, konstruktivno ili destruktivno. Čovek može samo na dva načina da živi, pobednički ili gubitnički, nema trećeg načina. Recimo da je svet oko nas jedan nož, nož u rukama ubice, to je užasna stvar, ali nož u rukama hirurga, spasava. Ajmo da vidimo da obilje informacija, da svi ti uslovi koj imamo postanu taj nož u rukama hirurga, ali zato je potrebno da se pokrenemo. Ja znam da nekad, bio sam skoro na jednoj tribini na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, eto ne znam zašto su mene pozvali, pozvali su jednog sjajnog profesora teologije koji psihoterapeut Danilo Mihajlović i pozvali su jednu doktorku, psihijatra i pozvali  su mene i ja sam prvo rekao tim studentima, mislim šta ću ja tu među njima, ali ja se uvek odazivam na pozive i otišao sam tamo i tako ja sam pričao u ovom smeru kome govorim i oni su mi onda skrenuli pažnju da to može da bude opterećujuće za današnjeg čoveka, zato što je današnji čovek zapravo, sad vi njemu kažete živi pobednički, planina koja se kreće, a on se oseća nemoćno i onda oseća dodatni pritisak od moje priče, to je mene zamislilo, al ja sam ipak shvatio, ja ovde sad ne govorimo o ljudima koji su u depresiji sa kojima oni rade, to je verovatno ubitačno za njih, ja se ne obraćam, stvarno nemam ni znanja.

Milica

Nije to ni vaša namera.

Nenad

Nije. Ja prosto govorim, prvo govorim sebi to odmah da se razumemo, a onda i drugima, jer ja sam u toj situaciji, a prepoznajem to i kod svojih prijatelja i svojih đaka, manje, ali bilo je i toga. Postoji nešto što se zove invalidska mentalna kolica. Šta je to? Kao što čovek može fizički da budem u invalidskim kolicima, verujte može da bude i u mentalnim, ali u ta mentalno invalidska kolica može jedino on sebe da smesti, niko drugi. To je čovek koji može da hoda, da trči, da leti i on odlučuje da sedne u mentalna kolica invalidska i kaže ja ne mogu ništa, ja ne mogu da se promenim, ja ne verujem u svoje snove, ja ne verujem svoj ciljeve. Ne može tako, ne može, zato što imaš snage, možeš da trčiš, ustani i sad kad bih ja vama počeo da nabrajam primere, mi možemo da uzmemo primere naših predaka koji su prešli peške Albaniju. Ja navodim taj primer. Pa meni je teško da ustanem sa troseda da sipam čašu vode, razumete, on prešao Albaniju, moj pradeda je prešao Albaniju. Onda imate primer, recimo, kako se zvala… mislim da se zvala Helen Keller, nisam siguran, znači žena koja je sa sedam godina dobila, baš sam taj primer naveo na toj tribini, ona je dobila upalu mozga mislim i ostala je slepa i gluva sa 12 meseci i ona je u sedmoj godini, znači do sedme godine nije ni jedan zvuk, njenu sliku, on je živela u tami i tišini. Zamislite koliko je to strašno. I onda je dobila jednu dadilju koja je počela da radi sa njom, jer je ona počela da pokazuje agresivne neke napade. Ta dadilja je počela, bila je polu slepa ta žena, njena dadilja, ta učiteljica, počela je da radi sa njom i učila je Brajevu azbuku, recimo, ona njoj stavi vodu na jedan dlan, a na drugom dlanu ispisuje reč voda i tako i uči. Ona je nju naučila za prvih mesec dana 20 reči, za orvih godinu dana 900 reči, da bi ta žena posle u svom životu, u toku svog života napisala 19 knjiga, družila se sa Mark Tvenom, sa Carusom, obožavali su je, jahala je konja, plivala je, vozila bicikla. Prva žena koja je završila fakultet kao žena u Americi, koja je uradila neverovatne stvari na polju humanitarnog i tako dalje, a ona je mogla, ona nije imala šansu. Mi.. stvarno je sramota da neko kaže slab sam i ne mogu. Da, jesmo slabi i izgleda da ne možemo, ali ajde prvo probaj da pokreneš to što imaš u sebi, sve te moćne strune, pa ako ne može onda kaži ne može i u redu je, ali nemoj da kažeš ne može dok nisi ni probao.

Milica

Hvala za ove lekcije motivacije. Vaša publika na predavanjima, kako ste sami rekli su dominantno žene.

Nenad

Jeste, to je tačno.

Milica

Šta Vas one pitaju? Šta je njima danas teško? Šta im je problematično? Šta ih muči? Šta ih brine?

Nenad

Ja sam čuo jedno poređenje, kao muškaraci i žene se razlikuju, po prirodi, baš po ova četiri dela se razlikuju.

Milica

Dobro je da se razlikuju.

Nenad

Kako da ne, pa naravno. Razlike su sjajne. Ne treba tolerisati, razlike inače treba slaviti, jer vi kad pogledate sad recimo svet, zamislite da je svako drvo breza, pa to je bilo dosadno, a vi imate i brezu i kaktus i hrast i tako dalje, ali negde sam rekao, pošto se muškarci i žene razliku na sva četiri nivoa, dakle telesno, to nam je jasno, ali na ova tri nivoa se razlikuju,  kažu stariji da je muškarac kao ona prosta pisaća mašina kucaća, a žena vam je najsavremeniji kompjuter sa štampačem. Ima to smisla. Moj veliki prijatelj Ranko Radović pesnik, ima jedan stih za žene, gde on kaže obraćajući se Bogu, žena je potpis tvome telu, al vidite kako je to interesantno, u Bibliji kad čitate Stvaranje, knjiga Postanja, kako je nastao svet, tu postoji jedna gradacija, postoji evolucija, zapravo, jer prvo je nastala užarena masa, pa se odvajala, pa je nastala zemlja,kopno, voda, pa u vodi prvi neki mikroorganizmi, pa neke životinje, pa biljke, pa životinje, pa čovek. Čovek je kruna. Adam je kruna, nastao šestog dana kao najsavršenije biće, jer je poslednji, ali nije poslednji, jer  Eva  nastaje posle Adama, tako da je ona potpis. Žene zaista u odnosu na muškarce imaju veći motiv da rade na sebi, što je vrlo interesantno, ja sam to video na svojim predavanjima, dakle one su mnogo svesnije tog potencijala koji mi je kao ljudi nosimo u sebi i mnogo su svesnije neiskorišćenosti tog potencijala. Muškarcu je dovoljan, malo banalizujem sad stvari, ali tu gledam sebe razumete me, imamo recimo situaciju fudbalska utakmica i vi tu sedite, gledate i emocije, vulkan emocija vi trošite na to. Ženi je to glupo, mislim uglavnom je li, zato što smatra da to može na drugačiji način. Naravno, čovek je biće igre i tu ima opravdanja, ja sam prvi taj koji tako gleda fudbal, ali hoću da kažem, drugačiji smo. Žene su zapravo pod velikim pritiskom danas, evo ja  imam i ćerku i suprugu, imam i sina naravno i mogu sve to ovako da vidim u tom nekom mikrokosmosu naše naše porodice, ali žene danas zaista odgovaraju na mnogo više uloga i da li je to društvo dodelilo, sada ne ulazim u to ili je žena po prirodi, inače žena je po prirodi, to sam negdje pročitao, sposobnija, sad ovo ispada da ja nešto kao laskam, al to su naučne činjenice, žena je sposobnija od muškarca da radi više poslova u isto vreme, taj multitasking. Muškarci su za to nesposobni i postoji jedno fiziološko objašnjenje za to. Između leve i desne hemisfere mozga postoji jedan splet nerava koji se zove korpus kalozum i taj splet nerava koji povezuje levu i desnu hemisferu je odgovoran za te multitasking kod žena i on je mnogo masivniji i deblji, fiziološki. Tako da žena u isto vreme, ja gledam svoju suprugu, ona može i da pegla i da pravi doručak i da priča na telefon, samo još ne operiše na otvorenom srcu.

Milica

Ako nauči..

Nenad

Mogla bi i to, je li ? A ja ako treba da ispržim dva jaja, ja ih sve isteram iz kuhinje, to je koncentracija, dakle to su muškarci, ali lepo je to što postoje razlike. Problem da kažem sa ženama jeste u tome što postoje velika očekivanja. To što postoje očekivanja spoljašnja, u redu, ali žena sama sebi daje unutrašnja očekivanja. Moram da budem lepa, moram da izgleda mlado, moram da spremim ručak, ono što smo pričali… Dakle, to je problem.

Milica

Da, al mislim da to nisu samo njena očekivanja, ona ne dolaze iznutra, to su nametnuta očekivanja od spolja i pričali smo o tome koliko je zapravo ovo vreme u kome su žene opterećene jednim permanentnim pritiskom nedovoljnosti. Govorila sam Vam o tome kako sam razgovarala sa ćerkom koja mi je pričala da i u tim mlađim generacijama, dakle devojka od kad stasa, pa postane negde je l svesna sebe, suočava se sa pritiskom nedovoljnosti, nisi dovoljno lepa, nisi dovoljno popularna, to je izraz među mladom generacijom, dakle, nije te društvo adekvatno prihvatilo, slatka je, ali ima bubuljice, ma da dobro je, ali pogledaj, ne znam ne oblači se lepo, vidi super je, ali pusti štreber i to tako kreće, od slatka je, al nema baš lepu kožu ili nema lepu kosu, nikad dovoljno, to kad imaš 15 godina, kad imaš 20, 30, 50, a da ne pričam o tome, pošto ova priča moja se odnosi na žene u srednjim godinama, negde 40 pa naviše, e tek tu imate jako, jako veliki problem sa diskvalifikacijama, matora je, šta je čekala do sada, sad se setila, ko bi nju, ko bi nju hteo, ne mislim samo na.. ne banalizujem, razumete me, mislim i na poslovne aspekte mislim i na relacije muško-ženske i tako dalje. Žene u to veruju. Do te mere su stigmatizovane da žene jedna drugoj to govore. Dakle žena ima pritisak nedovoljnosti od kad praktično otvori oči. Kako, pomozite nam, pošto ste Vi  čovek filozofije koji spaja i književnost i istoriju i filozofiju, moj omiljenu i religiju i prosto ste nam dali kroz svoj autentičan rad ste nam dali jedan autentičan filozofski pravac, nama, kojima treba. Jeste, možda mislite da nije tako, ali verujte mi, ljudi se hrane onima što vi govorite. Dajte nam , svima nama, prosto malo pomoći oko toga kako žena u ovom vremenu ogromnih pritisaka kao što i sami znate i različitih uloga, jer svaka mora da radi, da zaradi, da bude samostalna, da očekuje se ili želi da bude majka, supruga, ćerka, prijateljica i tako dalje, nema kraja, i da veš, kao što vaša supruga, bude ispeglan i da se nahrane deca i da organizuje Vaš posao i tako dalje. Prosto, kako ćete?

Nenad

Slušajte, ja ne znam odgovore, odmah da Vam kažem. Ja inače čitam samo tu dobru literaturu i prenosim dalje, dakle to to što vam je od mene. Znači ovde postoji jedan problem koji možemo da nazovemo društveno ogledalo, postoji dakle jedno društveno ogledalo gde se žena ogleda i što vi kažete i pristala je vrlo često na to. Kako ona izgleda u očima, dakle sada svojih drugarica u odeljenju, svojih šefova na poslu, svoga muža, svojih prijateljica gde postoji vrlo često neko takmičenje i tu i tako dalje. To društveno ogledalo je nešto što je problem, a zapravo čovek treba skroz da se  oslobodi društvenog ogledala. Znači, kako će on da izgleda u očima drugih ljudi ili u očima društva. Vrlo je bitno opet to spolja i unutra. Vrlo je bitno šta je unutra. Kako ćete vi da promenite odraz u ogledalu, hoćete da promenite vašu frizuru, da li vi gledajući se u ogledalo sada rukom na ogledalu menjate odraz? Ne. Vi promenite na sebi nešto i slika u ogledalu se promeni. Opet dolazimo do toga da ne treba da bude određenja u životu, ta društvena očekivanja, ta kulturološka očekivanja, ta očekivanja savremenog sveta o večnoj mladosti, večnoj lepoti i šta ja znam i da to ženu uznemirava i da je jednostavno dovodi do tog nedovoljstva, nego je dakle poenta da promenimo sebe, da bismo promenili taj odraz i promeniće se on. Pogledajte, recimo ova žena koju sam ja malopre naveo kao primer, da li vi mislite da je ona imala svest o nedovoljstvima, a on njoj nije bilo dovoljno.. Znate šta ona napisala u jednom eseju, evo vraćam se na nju. Ona je pitala jednu prijateljicu koja je šetala i pitala je, šta si videla? Išla je kroz šumu, šetala, šta si videla?  Kaže, ništa posebno. I ona je rekla, ja bih dala sve na svetu da mogu da vidim, da vidim  lica svojih prijatelja, lica ljudi koje volim, da vidim zoru, da vidim veče i tako dalje i tako dalje. Rekla je da bi volela da svaki čovek izgubi vid na tri dana da shvati šta ima. Mi govorimo o nekim nedovoljstvima, mi svega imamo i više nego što nam je potrebno. Vi kad pogledate jednu recimo ženu, jer taj materijalni, aj vratićemo se, pretpostavljam, ne znam, ali kako ja vidim stvari znači veliki problem je prvo na tom najnižem materijalnom nivou, od fizičkog izgleda do novca, do organizacije posla i tako dalje i tako dalje dakle i čovek je tu uvek nekako odjedom ili žena, tu uvek u jednom raskoraku između onoga što jeste i što ima i onoga što treba da bude i što nema, a zapravo vi put od tačke onog što jesam do onog što treba da postanem, treba da shvatite kao jedan izazov rada na sebi, da jedanput od onoga što nemam trenutno, a treba da imam, dakle da to jedno putovanje shvatite kao jedan izazov. Ta žena koja je recimo, ta Helen Keller, ona ne bi nikada dala, dopustila da njena ličnost bude određena društvenim ogledalom. Znate li koji je ona uticaj ostvarila na ljude? Njoj su se ljudi divili. Svakoj ženi će čovek da se divi, ako ona je u skladu sa sobom, sa svojim talentima, ako nema nezadovoljstvo, ako nema ona poseban.. imate pritisak spolja i onda žena, bar moja žena, i ona na taj pritisak spolja dodaje pritisak sama sebi, zašto? Eto to je taj problem, bar kako ga ja vidim. Taj pritisak spolja, da budemo objektivni, mi to ne možemo da izbrišemo gumicom. To su verovatno vekovi i vekovi gde je formirana ta pozicija žene koje u mnogo čemu potčinjena u odnosu na muškarca. Žene nisu imale pravo glasa u Švajcarskoj do 70 i neke, ali mi taj pritisak ne možemo, je l tako? Šta sad da radimo?  Možemo, milimetar po milimetar i to se i događa, naravno da taj pritisak slabi, ali ne mora dodatno žena sebi pritisak da stavlja. Pritisak nekad nije loš, evo recimo taj spoljašnji, vi znate kad recimo pritiskate mišiće, idete u teretanu, šta se događa? Mišići se remodeliraju, menjaju oblik. Kada recimo pritiskate mozak, kada razmišljate i  učite, to jedan proces koji naporan, kao i teretana, zato je to teško, ali to se zove neuroplastičnost. Mozak ima mogućnost da se remodelira, da se oblikuje.

Nenad

Ličnost žene, takođe može da remodelira i oblikuje i dovoljno je pritisak na spolja, nema potrebe da se na pritisak dodaje pritisak, jer on može da dovede do pucanja da tako kažem i do jednog obeshrabrivanja i gubitka smisla i bežanja od spoljašnjeg sveta, povlačenja u sebe. Vi kad se povlačite, ako su spolja imate ono, to nije paranoja u bukvalnom smislu, ali vi imate spolja neke sile koje su protiv vas. Šta vi radite? Vi bežite. A gde? Pa ne mogu spolja da bežim da su neprijatelji, bežim unutra, povlačim se i polako se skupljam moj uticaj, postajem sve nebitniji, najbitniji sve manji i tako dalje, na kraju postanem nebitan i sebi. To je problem. Čovek mora sebe da ceni, mora da poštuje, mora da poštuje to što ima u sebi i to što ima u sebi mora da koristi. Ja mislim da svaki čovek i svaka žena ima u sebi dovoljno razloga da bi bio i srećan i samo ostvaren, al to su unutrašnji razlozi i mislim da treba da se radi na tim unutrašnjim razlozima, znači jednostavno i prosto čovek ne treba da se obazire na ono što je spolja, ne treba da zavisi. Zamislite ste vi da dozvolite sebi da zavisite od mišljenje vaše koleginice ili vaše publike ili vašeg supruga. Vi ako to dozvolite, šta ste vi uradili? Vi ste moć vladanja nad sobom dali u ruke nekom drugom. To ne sme. Čovek mora da vlada nad sobom. Ako je recimo moja žena mene može da izbaci iz takta, šta to znači? Da ima vlast nad mojim emocijama. Ne treba ona da ima vlast nad mojim emocijama. Ja moram da imam isto i obrnuto je naravno. Tako da mi dozvoljavamo sebi da te spoljašnje sile, pritisci, kulturološki i sve ovo što ste vi nabrajali, materijalistički, savremena civilizacija, očekivanja i tako dalje imaju vlast nad nama, to je sve niže, to je sve ispod nas. Novac, sve je to ispod čoveka, ne sme to da vlada nad čovekom. Nad čovekom može da vlada samo ono što je više od njega. Šta je više od njega? To može da bude ideja, recimo ideja slobode je vladala našim precima. Ja mislim da to u redu, zato jer je čovek biće višeg reda, to je dostojanstvo i tako dalje. Imate Boga koji je više od čoveka, ako se čovek počinjava bogu to je nešto drugo, al ako se vi počinjavate stvarima koji su niže od vas, novcu, fizičkom izgledu, tim očekivanjima društvenim i tako dalje, vi ste onda u problemu, jer ste dali vlast  nekom drugom. U Bibliji piše “Vladar nad sobom je mnogo veći nego vladar nad gradom”. Doći do tog nivoa da bi vladate sobom i svojim životom to je nivo gde vi živite na najlepši mogući način, bez obzira spoljašnja okolnosti. Ja sam namerno ovde na vodio primera čoveka koji u logoru to uspeo, žene koja je bila hendikepirana, pa je to uspela. A zašto ne bismo uspeli i mi?  Mi nismo u logoru, mi nismo pred streljačkim vodom. Jesmo, pred nekim malim streljačkim vodovima svaki dan, ali oni nisu jači od nas.

Milica

Možda je recept za sve to o čemu govorite je autentičnost. Autentičnost kao takve je nedvosmislena vrednost, ali, dolazimo do onog “ali” koji uglavnom obore ono što smo verovali i  što je možda negde i aksiom. Ta autentičnost se danas ozbiljno osuđeje.  Kako čovek da pronađe svoj put, da bude autentičan o tome, kako kad ima ogromne pritiske?

Nenad

Čovek ima tu autentičnost, ona je u njemu, mora da se poveže sa njom. Daću vam primer, pazite ovo recimo, Dostojevski je napisao prvu knjigu koja se zvala “Bedni ljudi” i napravio veliki uspeh sa tom knjigom. Kritika ga odmah prepoznala i tako da i on je upao u problem. Sve što sada budem napisao mora da bude na nivou onoga što sam već napisao ,ljudi to očekuje od mene. Izgubio je vezu sa svojom autentičnošću, nije pisao spontano iz sebe, nego je gledao.. To  je i Andrić rekao “Ja da nisam Andrić, napisao bi još mnogo većih dela”. Ljudi očekaju od Andrića, nešto, a tu čovek blokira sebe i to imao Dostojevski, on kaže, “Nekad sam se mučio ceo dan da bih pisao pola stranice”, posle tih bednih nekih ljudi. Što se dogodilo? Dostojevski se bavio malo i politikom, uglavnom radio je protiv cara, ne sad ne znam šta, ali bio u nekoj političkoj organizaciji koja je  bila protiv cara. Jednog aprilskog dana uhapsili su Dostojevskog i 23 njegova prijatelja na tom jednom sastanku i zatvorili su ih u zatvoru. Obično zato što su one radili, kazna bi bila recimo nekoliko meseci izgnanstva u Sibir, sedam, osam meseci to je otprilike bilo. Međutim, oni su sedam osam meseci bili u zatvoru, i nisu im ništa rekli ni osudu, ni presudu i tako. Jednog decembarskog jutra su ih probudili i rekli su  danas će te čuti vašu presudu, oni su izašli u kola i vozili su ih hladnim ulicama Sankt Peterburga do trga glavnog, na trgu šta su videli. Videli su sveštenika, streljački vod i 1.000 ljudi iza, sa leve strane je bila skela gde su bila tri direka, i ona je bila prekrivena nekom crnom tkaninom, i Dostojevski je šapnuo svom prijatelju. Nas će streljati ovde, i uglavnom kad su ih izveli tako vezane.

Nenad

Ovaj oficir je čitao presudu i rekao je da su svi osuđeni na smrt, i onda je čitao pojedinačne presude. Prvo oni su bili u odeći aprilskoj, kada su bili uhapšeni. Napolju je bilo hladno, ali niko od njih nije drhtao zbog zime, nego su drhtali od straha, jer su se suočili sa smrću. Dok su čitali posebne optužnice i presude za svakog od njih pojedinačno. Dostojevski je gledao u jednu kupolu crkve i video je odsjaj sunca, i u jednom trenutku su oblaci prešli preko Sunca i sve se zamračilo i on je rekao, evo moj život će sad da se zamrači. Toliko vremena sam izgubio, kad bih mogao da nastavim da živim živeo bih autentično.

Nenad

Ne po onome što drugi očekuju od mene, nego po onome što imam da iznesem iz sebe, i uglavnom trojicu su stavili na te direke, a onda su stavili kapuljače njima na glavu, a Dostojevski je bio u grupi druge trojice koji treba da budu streljani, njemu su stavili tu kapuljaču na glavu, onda je čuo hice metaka i rekao gotovo.U tom trenutku su im skinuli kapuljače, video je da su ova trojica živi.

Nenad

Znači oni su pucali u vazduh.

Nenad

A onda je čovek, oficir pročitao da je car milostiv i da je zapravo preinačio presudu u izgnanstvo u Sibir, konkretno za Dostojevskog 4 godine izgnanstvo u Sibir. Šta se dogodilo, car Nikolaj ustvari nije hteo da ih ubije, nego je hteo da napravi predstavu, ali je Dostojevski bio zahvalan, prezahvalan na tom danu. Četiri godine bilo mu je zabranjeno da piše, u logoru gde je bio. Kad se vratio, on je rekao mi nemamo dovoljno vremena. Ja nemam dovoljno vremena. Počeo je da piše, kao vulkan da izbacuje iz sebe takvom snagom ono što je autentično, i zato je postao to što jeste. Kada bi se setio da je problem, da se ulenjio, da opet živi po očekivanjima drugih ljudi i očekivanjima kritike i književne kritike, on bi se setio onog dana. Vidite neki taj da nisu ovaj psihički preživeli, neki ljudi su da kažemo u žargonu pukli posle toga, ali Dostojevski ne. I on je jednostavno uvek bio posle toga povezan sa svojom autentičnošću. Ja sam na početku već rekao, suština izgleda u tome mi toliko imamo da radimo na sebi, da nas uopšte ne treba da interesuje, da li me neko lajkovao, da li mi je neko ostavio loš komentar, da li mi je drugarica rekla da li imam bubuljice ili nemam. Jer kad krenemo da radimo na sebi mi ćemo taj odraz u tom društvenom ogledalu sigurno promeniti, i tad neće biti bitno da li neko ima bubuljice, da li ima fizički izgled ovakav ili onakav. Ima toliko neverovatnih ljudi kojima smo se svi divili koji su na primer ružni.

Nenad

Ili koji su stari, pa zar nema toga, ili žena takvih ima. Možda pogledate neku glumicu, ili neku pevačicu, neku koja je ostvarila svoj dar ili talenat, uopšte nije bitno kako, nikom to više nije bitno, jer je ona zapravo promenila svoj unutrašnji lik, i onda se promenio njen odraz u društvu. Tako da ja verujem da čovek se opterećuje, naročito žene danas, a i muškarci su postali takvi, da se opterećuju mnogo stvarima koje su nebitne. Mi smo zaista došli u situaciju da više ne razlikujemo mu šta je bitno, a šta je nebitno. Šta je dobro, a šta je loše. Jednostavno ne rasuđujemo.

Nenad

Šta je bitno, šta je ne. Šta je stvarno bitno, danas da ja uradim. Eto to, ako mi je poslednji dan života, šta bih ja. To je Steve Jobs imao u tom svom govoru. On je rekao, svako jutro se pogleda u ogledalo i kažem, ako mi je danas poslednji dan šta danas treba da uradim ili da ne, ako postoji nešto na šta je odgovor ne bih to da uradim, ne bih to da uradim, i ponavlja se mesec dana. Onda bi on prestao to da radi, znači ako je odgovor mesec dana, evo vidite ja sam to isto pokušao.

Milica

Je l ste uspeli?

Nenad

Pa da, zato što je. To kažu i sveti oci u pravoslavlju. On kaže, drži sećaj se smrti ili drži svoj  um u paklu i ne očajavaj. Pazite kakve su to izreke. Monte, Francuski mislilac kaže, treba živeti sa sobom koja ima pogled na groblje, a ne biti pesimista. Znači ne, ideja o prolaznosti, vidite ona nas može da jednostavno baci u jednu vrstu pesimizma, ravnodušnosti, patnje, a s druge strane ona može da bude katapult za radost.

Nenad

Zašto, jer kad vi shvatite ustvari da nemate večnost pred sobom, vi ćete onda da uradite vrhunske stvari. Steve Jobs kaže da mu je to bio  lek protiv straha. Evo recimo ako je meni danas poslednji dan u životu, da li ću ja da se plašim da priđem, govorimo sad o mladim ljudima, nekoj devojci. Da li ću da se plašim na razgovoru za posao, pa neću. A opet jedna izreka kaže, ako držiš mladicu voćke u ruci, a sutra je smak sveta zasadi je. Radi šta možeš da uradiš, u tome i jeste dakle taj smisao. Tako da autentičnost, ona je u stvari nama najbliža. Mi smo izgubili vezu sa njom, zašto? Imate kod indijskih priča, oni zovu to da se neko ne uvredi, ali možda da se probudi, majmunski um. To smo mi dozvolili sebi da budemo da se majmunišemo. Šta je taj majmunski um?Majmunski um je um kako se kreće majmun. Sa lijane, na lijanu. Majmunski um je um čoveka, koji samo skače sa teme na temu, a nigde se nije udubio oko jedne teme, oko jednog cilja. Oko svog sna, koji treba da ostvari i tako dalje. Dalje, šta rade majmuni, imitiraju.

Nenad

Znači gubljenje identiteta je kada tuđa odredjenja vas progutaju. Zapravo i sve vreme pričate o tome, pretpostavljam.

Milica

O pritiscima..

Nenad

O pokušajima, tako je. Mislim svi smo mi žrtve, i ja sam žrtva toga. Ja imam majmunski um, ali ja govorim kako da se mi promenimo, kako da makar oslobodimo tu unutrašnju slobodu milimetar po milimetar.

Milica

Ili istrajati, jer će ti pritisni biti konstantni, ali prosto da se setimo da smo u majmunskom umu, i da izađemo.

Nenad

Pa da, mi gradeći sebe, mi gradimo i štit za te pritiske, i kako gradimo sebe oni će biti sve slabiji, i slabiji. Nema veze što su konstantni, ali se menja odnos snaga. Menja se prosto odnos snaga, tako da recimo da mi imitiramo nekog drugog. Da budemo ono što nismo. To rade mladi ljudi, oblače se tako.

Milica

To je u traganju za identitetom.

Nenad

Tako je, ali zašto to rade ljudi u sredovečnom dobu?

Milica

Pa zašto?

Nenad

Zato što isto tragaju za identitetom,  jer se gubi nekad. Gubi se taj opet odnos prema svom. Identitet je, to ste dobro rekli. To je mnogo bitna stvar, jer identitet određuje naše ponašanje, i naš život. Vi recimo, kao neko ko je izgradio svoje ime, u svom poslu, vi nećete sebi da dozvolite zbog svog identiteta, zbog onog što vi jeste, a vi ste neko. Vi nećete sebi da dozvolite nešto, što bi dozvolio neki drugi novinar koji nema takav identit. Je l tako?

Milica

Ne znam kako bih vam odgovorila na to pitanje. Sigurno mislim da vas razumem, i verovatno ne bih da, verovatno ne bih.

Nenad

Ne bi ste vu uradili neke stvari. A zašto? Zato što ste to vi. E sad, zato je identitet bitan, ali da li smo mi svesni svog identiteta.

Nenad

To je problem. Često zaboravimo.

Nenad

Poenta literature, poenta nauke, religije, svakodnevnog iskustva. Po mom mišljenju, Kako ja to vidim, da se samo podsećamo stalno na to.

Milica

Malo čas ste govorili o strahu, govorili ste o starenju, govorili ste o smrti. Je l znate koliko se ljudi boje starenja. Ogroman je strah od starenja. Ima li opravdanja za to?

Nenad

Nema, zašto? To je prirodan proces. Vi možete da živite kao da imate jedan kalendar, sa listovima za svaki dan. Vi možete da gledate kako se taj kalendar tanji, kako vi starite, kako vam ostaje sve manje dana i da budete u strahu, da bude u panici od toga, a to većina ljudi rade. A vi možete ustvari svaki taj dan da uzmete da okrenete taj papir kalendara, i da napišete šta ste uradili taj dan, ali da ste nešto uradili i da skupljate jednostavno sve te papire kao uspomene.Na ono što ste prošli,  ideja je da vi niste ništa izgubili. Jer patnje koje ste vi prošli, pobede koje ste osvojili, poraze koje ste pregrmeli, ljubavi koje ste imali, i tako dalje. To je život, ništa niste izgubili, i vi ste samo skupljali to kao jedno iskustvo. Zašto bi žalili za nečim, drugo ako bih sad govorio metafizički,a hoću. Ne postoji religija na svetu, ni jedna koja tvrdi da je smrt krajnja tačka, nema. Sve religije na svetu kažu da je da je smrt samo kapija. Hajde tako da kažem, ja znam na našoj liturgiji na kraju liturgije dolazi najbitnije, to je pričešće i to je najuzvišeniji trenutak, najsvečaniji i najlepši. Ako je život jedna liturgija, a ja volim da mislim da jeste, onda  na kraju životu dolazi najlepše.

Nenad

Ja ne govorim o smrti kao konačnom odredištu, da tako kažem. Nego ja volim da razmišljam taj način. Vidite, imate malo dete. Ono je na igralištu nekom, padne odere koleno, počne da plače i tako dalje. To je za njega strašna stvar, a da li je za vas strašna stvar. Vidite da nije ništa strašno, nije ništa. Mi svi ljudi kao da smo nekom igralištu, i sve je patnja, pa čak i ti logori. U odnosu na večnost to je sve simulacija života, to je sve simulacija života. Pravi život kreće tek posle smrti, tu svest su imali naši preci, jer inače ne bi stradali onako, i ne bi se žrtvovali. Ne bi, nego bi bili pokorni na svakog neprijatelja i tako.Oni su imali tu svest, a i mi treba da imamo tu svest, zato što. Gorski vijenac recimo se završava, i to sam pomenuo na toj tribini, tako što sedi Iguman Stefan i vladika Danilo. Nama je profesor Lompar govorio na studijama, za mudraca katastrofa i tragedija ne postoji. I opisuje Njegoš to u Gorskom vijencu, dakle imate čoveka igumana Stefana, on je tip mudraca, imate vladiku Danila, on je vladar i dolazi glasnik koji govori o strašnim porazima vojske. Kaže mnogo nas je poginulo, sahranjujemo šestoricu u jednu raku, nema mesta, nema dovoljno groblja. I vladika Danilo udari u suze, poče da plače, a iguman Stefan krene da se smeje od radosti, kaže vladika Danilo igumane ti nisi čuo dobro šta ovaj kaže,  šestoricu kopaju u jednu raku. Čuo sam, nego ne mogu da plačem od sreće, a da mogu da plačem od sreće, ja bih sad plakao s tobom, ali ja se smejem. Zašto? Zato što vladika Danilo vidi život.

Nenad

Ovo je rođenje, ovo je smrt, kraj. Ako je to tako, onda ima razloga da se plašimo starenja.Onda ima razloga i da se plašimo i smrti, i onda možemo da imamo žal za onim što je prošlo. Iguman Stefan ovako razmišlja, rođenje smrt i odavde tek kreće život, tek kreće. I on se smeje, zato što on zna da ova   šestorica nisu u raki, nego su u palatama Carstva Nebeskog već tog trenutka, i njima je mnogo bolje nego svima nama. Tako on razmišlja, to se zove eshatološki optimizam, a kod Vladike Danila egzistencijalni pesimizam, ušli smo malo u metafiziku, ali nema veze. Možda  to neko, ne može da obuhvati, da shvati.Teško je to i razumeti i tako dalje, ali mi u svom hodu kulturološkom, istorijskom imamo to, zato se naši nisu plašili.

Nenad

Evo, vi sigurno imate u vašoj porodici pradedu, čukundedu  koji je učestvovao u ratovima, koji je prešao Albaniju, koji je možda bio u logoru, i svi naši gledaoci imaju takve pretke, nisu se oni plašili starenja.

Nenad

Mi treba da budemo dostojni svojih predaka na kraju krajeva, i da budemo primer za svoje potomke. Znači živi na takav način, da nema za čim da žališ, tu ja ne mislim na destruktivne stvari, hedonizam, uživaj. Rekli smo da je hedonizam opadanje, nego živi tako što ćeš da se boriš kroz život. Što će i svaka pobeda i poraz, i radost i patnja, i odnos prijateljski ili roditeljski, ili bračni, ili bilo koji, on ti čini te niti života. Jednostavno pleti taj život i nema za čim da žališ.

Milica

Šta vi čitate profesore? Koje su to knjige, dajte nam neku preporuku.

Nenad

 U početku sam čitao knjigu od korice do korice, i to je uglavnom bila samo književnost, i želeo sam da budem malo interesantniji svojim đacima, da radim bolje svoj posao, i shvatio sam da je meni glavni konkurent tada bio Facebook, kasnije Instagram i Tik  Tok. To su moji konkurenti u učionici.

Nenad

Zato što oni okupljaju pažnju, ja sam tražio načine da tu pažnju privučem kod đaka, i onda sam počeo da čitam različite stvari. Psihologiju, ratno i vojnu strategiju, sportsku strategiju, ekonomiju, biznis, nauku, religiju i tako dalje. I onda sam imao recimo taj period kada sam čitao od korice do korice, to jhe bilo jako naporno, i čitao sam knjige koje nisu na mojoj frekvenciji, koja me ne pokreće, ali eto kupim knjigu pa je čitam. Ja sam kasnije shvatio da je knjiga običan alat, to je jedan najobičniji čekić. Ja nemam nikakvo strahopoštovanje prema knjizi.

Nenad

Naravno da ja poštujem knjigu, ja od njih i zavisim na neki način, ali to je čekić. Bitan je čovek, to je najbitnije. Čovek je bitan, ako knjiga mene ne pokreće, neću da gubim vreme na nju, drugo. Počeo sam da čitam,  pošto čitam sat vremena dnevno minimum svaki dan,  počeo sam da čitam recimo tri knjige u isto vreme. Recimo čitam knjigu iz sporta, iz recimo ekonomije i filozofiju, i onda dođe do kombinatoričkih eksplozija. Vi shvatate ustvari da postoje tako velike sličnosti u tako različitim stvarima, i onda dolazi do tih ukrštanja i to postaje vrlo interesantno. Dakle, prvo šta bih rekao, ljudi treba da rade na sebi. Mogu da to rade kroz čitanje, ako rade kroz čitanje oni moraju da čitaju knjigu koja ih pokreće.

Nenad

Jer je to alat, ja na primer odem u knjižaru pa odvojim sat vremena i prelistavam knjige, kad me neka zainteresuje ja je ne kupim, nego slikam koricu, pa onda izguglam kod kuće, da vidimo da li je to dobro ili nije, i tako dalje, jer nije samo stvar u novcu da li ću kupiti knjigu. Nego je i u vremenu koja će ona meni da uzme, dakle vi imate cenu koju plaćate.

Nenad

Recimo, koliko košta da ne pročitam ovu knjigu. Koliko ću da izgubim, ili recimo gledate TV godinu dana, ne radite na sebi, da gledate recimo rijaliti , i tako dalje, i pitate čoveka koliko ti plaćaš televiziju, on kaže 2.000 mesečno. Ne, ne ti si platio taj TV recimo gledanje tv-a možda 50.000 EUR godišnje, jer si propustio. To je cena, ti si platio tu cenu, ti si propustio da zaradiš 50.000 EUR, radeći na sebi, tako da mi plaćamo uvek cenu neku. Neko ne može da čita, zašto? Vreme se ubrzalo, to isto razumem. Ja sam to video kod đaka, vreme se ubrzalo i vi sada, a knjiga  je spor jedan alat, ja sam to rekao. Spor alat koji ubrzava razmišljanje, odlučivanje, ali vreme su ubrzalo. Uredu, gledaj predavanja. Ne samo na youtube-u, imaš Ted recimo, pa imaš masterclas, pa imaš, pa onda idi na predavanja, jer imate one auditivne tipove,  čovek treba neku dozu nasilja uslovno rečeno da ima prema sebi, to se zove disciplina. Da ustvari radiš stvari koje ne voliš, ali kao da ih voliš, ali ne treba da bude destruktivan u tom smislu da sad forsira sebe, i ti sad guraš neku knjigu a nema nikakvog efekta, gubiš vreme, gubiš. Opet je to cena koju plaćaš, tako da sam ja došao u neku, ne znam ni ja sam kako, u neku poziciju da nekako s tim čitanjem to žongliram svaki dan, da to zapisujem, i onda sam ja rekao. U redu, moj posao je u stvari da ja čitam umesto drugih, jer sad čovek nema vremena, ajde izvućiću iz ove knjige nešto dobro, iz ove, ja ću to da ponudim ljudima i možda im bude, jer znam da je literatura koju čitam dobra, i onda ustvari to je to je formula svega ovoga što ja radim, čitam umesto drugih.

Milica

Da,  ali niste nam dali odgovor šta mi da pročitamo, dajte nam neki naslov.

Nenad

 U samoj suštini to šta ćete konkretno čitati zavisi od mnogo stvari, od vašeg ukusa, od vašeg temperamenta, od vaše koncentracije, od vašeg interesovanja, ali ja mogu da vam dam naravno konkretne naslove.Recimo, možete za biznis, vrlo interesantno pročitati knjigu ” Strategija plavog okeana” to je napisao čovek koji od samsung-a napravio jednu svetsku firmu, a poenta je ustvari da je osnovna ideja inovacija vrednosti, to znači kako da smanjim troškove, a povećam prihode, ali on to. Ta formula može da se primeni na ceo život, razumete. Da vi u stvari, on  navodi primer čoveka ko je bio cirkuzant. Radio u cirkusu kao gutač vatre, i ne znam ni ja harmonikaš neki u nekim tačkama, i sada cirkuska industrija počela da propada, jer deca koja su ciljna grupa imaju video igre, i tako dalje. Šta su uradili vlasnici velikih cirkusa, govorim u svetskim okvirima, oni su povećavali trošak u nadi da će povećati prihod, to mi isto radimo u životu često,  oni su doveli skuplje životinje , doveli su neke zvezde, doveli su, ali nije se ništa dogodilo, a šta je on uradio. On je smanjio trošak, on je rekao ovako. Životinje su najskuplje,  izbacujem iz svog cirkusa sve životinje. Izbacio je. Onda je rekao cirkuske tačke imaju 15 ili 19 koje su nepovezane, ali ja idem u pozorište u pozorištu Imam 19 tačaka koje su povezane u predstavu, napraviću predstavu. Uzeo je iz pozorišne industrije nešto, pa je onda uzeo iz muzičke industrije, vidi ovo je lepo kad odem na koncert, hajde da u mom pozorištu imam pevačku neku tačku, pa da imam pozorišnu i on je u stvari izbacio životinje, izbacio sve ono što je skupo.

Nenad

Smanjio je troškove, ali je to inovacija vrednosti. Napravio je nešto novo i otključao je taj plavi okean, to je Circus de solei,  jedan od najvećih sada cirkusa, drugo njemu više ciljna grupa nisu bila deca, nego korporacije i ljudi koji imaju novac, i povećao je cenu karte i ako je smanjio trošak. Evo recimo primer kao za algoritam razmišljanja, namerno sam uzeo poslovnu knjigu, recimo koja razvija kreativnost, recimo ako vas interesuje nauka i kako čovek funkcioniše, da kažemo u biti fiziološki mozak kako radi, Danijel Kaneman: Misliti brzo i sporo, to je čovek koji je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, a nije ekonomista, on je psiholog koji je u stvari, vidite šta je čovek radio. On je 50 godina, ili 30 godina bavio se jednom temom. 30 godina, i napisao vam  je to, i vi ćete to za tri sata, njegovih 30 godina zipovano što bi se reklo, to vam je pristupačno.

Nenad

I vi ćete  da gledate rijaliti, razumete koliko gubite, na primer.

Milica

Ali treba na tako plastično, jedino tako razumemo. Jedino tako poruka dođe do nas.

Nenad

 Što se tiče književnosti, trenutno čitam, i baš sam onako prijatno iznenađen našeg pisca Vladimira Pištala, koji je sjajan. Ja njega ne poznajem, vi ga možda poznajete, a nadam se da ću ga upoznati, sjajan je,  jer je slikovit. Ja volim. Inače kaže da se informacije  čuvaju u jedinici koja se zove bit, tu računari čuvaju informacije, ali znanja naš mozak čuva u jedinici koja se zove priča ili slika, zato slika vredi više od 1.000 reči.Ja sam to shvatio, zato ja pokušavam da pričama u slikama, jer to su, to zapravo tako će čovek bolje bolje da zapamti. Recimo to je što se tiče književnosti, ja uvek čitam bibliju. Biblija je najveća knjiga na svetu, ljudi koji su ateisti pazite, recimo Aleksandar Jerkov, koji naš književni kritičar, on kaže za sebe da ateista i kaže da je Biblija najveći književno delo na svetu, i u pravu je. Jer tu imate sve, imate istoriju i kulturu i poeziju, i mistiku i metafiziku. Naravno jevanđelje je srce po mom mišljenju, Biblije. Zatim imate recimo dosta marketinških knjiga koje su vrlo interesantne. Zato što je to kreativan rad, tako da imate recimo ili Set Godina, neke njegove knjige, ili kako se zove ovaj pisac , napisao je knjigu ” “Kreativno slepilo”, isto Laguna izdala, vrlo interesantno, i tako. Nekad zaboravim autora, kad je nešto svežije, ali generalno mnogo. Vi  sada imate iz svih oblasti prevedeno, evo idite u knjižaru, i samo gledate gore. Kulinarstvo,Vrtovi, Fizika, Psiholoogija, književnost, tako je umetnost i tako dalje. Tako da ima dosta, a drugo samo ukucajte, ako ne možete do knjižare dobićete nešto, ali dajte dobre teme, dobru hranu za vaš um.

Milica

Vreme nam curi na žalost, ja mogu stvarno do sutra da pričam, dajte nam sad onako, ne volim to da pitam, ali mislim da je važno zbog žena. Dajte nam jednu poruku ženama, poruku ohrabrenja, poruku podrške, jer ženama to nedostaje, žene su danas hvala Bogu i snažne, i dokazale su to na svim poljima, ali uvek treba prosto taj mali vetar u leđa.

Nenad

Pa eto kad kažete vetar u leđa, ja ću onda baš da se nadovežem na vas , dakle rekao sam da je žena potpis božjem delu, nisam to slučajno rekao. Rekao sam da je žena savršenije i složenije biće od muškarca, to znači da žena ima ogromna jedra. Tačno  je da postoje vetrovi koji je lome, ali uglavnom savremena žena bi trebalo da raširi to ogromno jedro koje ima, i da te vetrove jednostavno pokori i da ti vetrovi postanu pogonske sile u našem životu, a ne sile koje nas lome. Eto nek to bude poruka, jer to jedro svakako ima svaki čovek, ne samo svaka žena, nađite to jedro, razvijte to jedro i pustite da ti vetrovi naprave čaroliju, a vetrova ima,  ne bojte se za vetrove.

Milica

Hvala vam profesore mnogo. Hvala vam, evo i na svemu što ste danas rekli. Hvala vam na znanju koje prenosite, nastavite molim vas.

Nenad

Hvala vama na tim rečima, i na ovoj prilici ja sam stvarno uživao, i veoma je bitno dakle u razgovoru ono što vi imate, ja sam vama to već rekao, ali moram to da ponovim dakle, mnogo je bitna sagovornik, znači ono unutra i spolja. Uvek je bitno i to mora da se nadomesti. Vi izuzetno radite, zato što izvlačite iz čoveka najbolje moguće, i vrlo je bilo prijatno, tako da i meni je žao što se završava. Ko zna, možda dođete opet, možda ulovimo nekako u tom kalendaru, ali ja vam želim da on bude gust, jer ćete nam onda svima pomoći.

Milica

Hvala vama još jednom, možemo sad da pijemo kafu i da nastavimo da ćaskamo, hvala i vama i pišite nam, samo pišite, pišite, pišite i ono dugmence subscribe.