Kako mape uma olakšavaju učenje

Da bismo saznali više o konceptu mapa uma u goste podkasta Moje najbolje godine – To Sam Ja pozvali smo Isidoru Klarić, psihologa, koja je objavila knjigu Nauči da učiš i na radionicama uči decu i odrasle kako da uče na zabavan i kreativan način.

U razgovoru sa voditeljkom Milicom Gacin, Isidora je objasnila šta su zapravo mape uma i kako se prave na osnovu primljenih informacija i povezivanja racija i kreativnosti. Prolazeći kroz te procese, kaže Isidora, učimo, lakše pamtimo i te informacije ostaju zapisane u mozgu.

Ispričala je i da su polaznici, osim dece, i entuzijastični nastavnici, vaspitačice, kao i odrasli koji žele da ispune neke svoje neispunjene želje, nauče novi jezik, nauče više o informacionim tehnologijama, ili upišu postdiplomske studije ili potpuno drugi fakultet.

Poslušajte i saznajte više o ovom korisnom i zanimljivom pristupu, koji vam pomaže da kroz interakciju i zabavu naučite kako da učite i pamtite.

PODKAST – Moje Najbolje Godine – To Sam Ja

Isidora Klarić, psiholog –Transkript

Isidora

Bilo je puno pitanja kako stignete nešto da naučite kad se toliko smejete, i kao pa baš zato smo i naučili zato što im je zanimljivo, i zato što oni hoće prosto i vole da dolaze na časove, i tako dalje. Deci treba pomoć da oni pronađu sebe u svemu tome. Tako da, nekoj deci je dovoljno da im kažemo sedi u prvu klupu. To je zanimljivo. Odrasli da, oni se baš obraduju kada čuju da treba da ponesu flomaster. Kako se beše uči, jer su zaboravili šta se dešava, ako su ikad i znali. Pa koncentracija je ustvari mišić koji se vežba.

Milica

Dobar dan, u novoj epizodi podkasta ” Moje najbolje godine, to sam ja”, razgovaramo o učenju, ali o učenju na jedan inovativan način koji pomaže kako mlađima, tako i starijima da zaista mogu da usvoje novo znanje. Nećemo se baviti opštim mestom, a to je da je ovo vreme permanentnog učenja, dakle jasno nam je da svi moramo da učimo bez obzira na broj godina, ali neretko to pada teško. E, zato smo u pomoć pozvali Isidoru Klarić, ona je psiholog ili psihološkinja, šta si od ta dva? Meni je okej psihološkinja. Ja nemam problem s tom rodnom senzitivnosti, meni je okej da si psihološkinja. Dakle, dobrodošla u ovaj podkast i pričaćemo o onome čime se ti već baviš 6 godina, je li tako?

Isidora

Tako je, da.

Milica

Ti si osnivač centra MAPE UMA, to je edukativni centar i baviš se zapravo podučavanjem mladih, dakle dece i studenata, najčešće je to tvoja populacija, kada je reč o učenju. MAPE UMA je jedna metoda koja je, pa mogu da kažem, relativno poznata na ovim našim prostorima, koliko se ona dugo već primenjuje.

Isidora

Pa ja mislim u Srbiji da ima sigurno 20-30 godina već, kada su krenuli ti prvi treninzi mape uma, brzo čitanje, tehnike pamćenja itd. i to je da kažem bio bum tada, a mi smo u centru te tehnike nekako uprostili. Zapravo nismo ih komplikovali nego smo ih uprostili još, da budu smislenije i dodali smo neke, da kažem, delove kako učenici i studenti da se organizuju, kako da rade na svojoj motivaciji i tako dalje. Tako da, pored metode, radimo kao kako neko da uči, radimo i na njihovoj motivaciji koja je danas preko potrebna, i na neki način mindset, pošto su to tri M, metoda, motivacija i mindset. Zato samo kažem to, ali to je neki način razmišljanja, odnosno da li učenici veruju u sebe da oni mogu da budu super djaci, da uče efikasno i tako dalje i to je neki, da kažem, sistem vrednosti i uverenja. Tako da, to su nam neke tri tačke na koje se fokusiramo i jedno bez drugog, bez trećeg, ne može, zato što ako imaju metode i znaju metode, ali neće da ih koriste, nisu motivisani i ostalo, onda ne vredi. A ako su motivisani, a nemaju metode, opet ne vredi, tako je, a pritom ako imaju i motivacije, znači žele, zaista žele da budu uspešni i važno im je to, a imaju i metode, znaju kako to da postignu, ali negde veruju da oni nisu dovoljno pametni, dovoljno vredni, opet ne vredi.

Isidora

Tako da moramo da radimo na sve tri tačke u isto vreme.

Milica

Koliko je dece do sada prošlo kroz tvoj edukativni centar?

Isidora

Pa preko hiljadu. To je ono što je super, i inspirativno, jer ima ih puno koji dođu i na primer roditelji često budu skeptični, i razmišljaju pa ne znam moje dete neće, u otporu je, on jednostavno nije zainteresovan, i tako dalje i onda ovaj, i onda deca pristanu na jedan čas. Doći će na jedan čas, to je dogovor i onda oni kada vide da je to neka vrsta interakcije, i da mi njih slušamo, čujemo i tako dalje, onda oni ostanu. Zato što mi hoćemo da im bude zanimljivo. Moj drug kaže, da sam ja neka vrsta stand-up komičara, ali suštinski meni je važno da ja njima održim pažnju i da se mi negde povežemo jer onda oni zaista budu otvoreni da usvoje nove stvari. A ovako oni generalno kada im kažemo dođi na kurs kako da učiš, oni misle da je to još jedna škola i njih to jednostavno i pritiska , i blokira i tako dalje, i onda ovde kada dođu vide da se mi smejemo i tako dalje. Bilo je puno pitanja, kako stignete nešto da naučite kad se toliko smejete, pa baš zato smo i naučili zato što im je zanimljivo i zato što oni hoće prosto i vole da dolaze na časove i tako dalje.

Isidora

A naravno, mislim, postoje i pojedinci kojima se ne dopadne prvi čas. I onda imamo sad neke procedure, šta radimo sa njima, iz kog ugla prosto da im priđemo. Naprimer, neki put, dete zapadne koje je poprilično povučeno, zapadne u grupu sa većinom vršnjaka koji su otvoreni, i komunikativni i ostalo, i na neki način čak i sam predavač neki put ne može da ga izvuče da kažem, iz svoje glave, i onda mu promenimo grupu, i onda u nekoj drugoj grupi to dete bude potpuno drugačije, tako da imamo da kažem razmišljanje i o detetu u kontekstu, prosto da možemo da promenimo predavača ako mu odgovara više neki predavač i ostalo, što kažem mi razmazuje decu, i to je ono što funkcioniše. Da bi se došlo do cilja naravno.

Milica

Koja populacija je najbrojnija u vašem centru, odnosno koji uzrast?

Isidora

To je uglavnom šesti razred.

Milica

Šesti razred, to je neka  prelomna tačka kad im je najteže.

Isidora

Jeste, zato što ljudi misle da je prelomna tačka peti razred, ali peti razred ne dobiju, oni mnogo novog gradiva. Njima je sad već tu velika promena, imaju puno novih nastavnika i tako dalje, i svi su prosto, svi gledaju u njih kako će da se snađu u petom razredu i onda oni, pa nije ovo toliko teško, evo mogu učio sam, ne znam, malo sam slušao na času i tako dalje i oni dobro prođu, većina njih okej se snađu u petom, neki ne, kažem, postoje izuzeci, ali neka generalna slika je da taj peti razred prođe bez toliko muka kao što smo mislili da će biti. A onda u šestom, dupliraju obimm gradiva, dobiju fiziku i oni se već malo i opuste, i tu nastaje problem, i onda me zove roditelj i kaže, prošli smo onaj peti razred, super šta se sada desilo. Tako da suštinski je šesti razred prelomna tačka, i tu kada ih uhvatimo da ne potonu u sebe, da ne pomisle ja nisam pametan, ja nisam glup i ostalo, nego im damo kao, e, možeš ovako da učiš i tako dalje, onda ih dobijemo i onda nema više problema. A, naprimer, u kasnijim razredima imamo tu jedan novi korak, a to je da se otpor već stvorio prema školskom sistemu.

Milica

To je recimo srednja škola?

Isidora

Ne, to je već sedmi razred.

Milica

Aha, već sedmi.

Isidora

Već sedmi razred, da. Pa ne, oni u šestom ako ne ostvare uspeh koji su planirali, i čini mi se da oni tamo ne nađu utehu koja im je potrebna, dakle u školskom sistemu, i onda izgube i motivaciju i tako dalje i misle, oni imaju utisak kao da su svi protiv njih, i onda odustanu i kao pa nema veze, ja ću samo da se krijem kao da mi nije važno i tako dalje, a oni u suštini duboko u sebi pate iako oni to ispoljavaju drugačije.

Milica

A koja varsta utehe im je potrebna u kontekstu jednog obrazovnog sistema?

Isidora

Pa, naprimer, ja mislim da postoje ti momenti gde je dete nešto dobro naučilo, i falio mu je, recimo, bod za neku bolju ocenu i oni ne dobiju tu ocenu, i oni uđu u tu naučenu bespomoćnost da koliko god ja da učim, ja ne mogu da utičem na to, ona će meni uvek dati trojku, recimo, ili tako nešto, što možda nije istina, ali je njima takav prosto utisak. i onda oni kreću da razmišljaju lično o nastavnicima, mene ona ne voli i tako dalje, a nastavnici ja mislim i dalje u školskom sistemu, čast izuzetcima, ja imam puno učiteljica koje dolaze sad na kurs i koje hoće, ja čak imam i vaspitačicu u Vrtiću koja je deci predškolskog uzrasta dala da crtaju mape, to je fenomenalno, tako da ipak imamo te entuzijastične pojedince koji su stvarno, moramo im biti mnogo zahvalni, to je stvarno divno, ali postoji klima i dalje u školi da nastavnici misle da će sa nekim strogim stavom da inspirišu decu. Dakle, oni veruju da ako im kažu ti ne možeš to, ili kao moraš bolje da će deca da krenu da se inate i dokazuju, a to je mali broj pojedinaca u suštini, to su pojedinci koji tako funkcionišu.

Isidora

A mnogo je više dece kojima treba podrška. E, verujem da si sad ovaj kontrolni pogrešio jer nisi učio dovoljno, sve je okej sa tobom, evo sad da ti inspirišem da ću ti ne znam bolju ocenu, jedan plusić i tako dalje i to kad se desi, ti momenti to njima puno znači. Tako da mi radimo i na tome kad mi kažu ,ona mene ne voli. Ja ih onda pitam je li ona ne voli samo tebi ili ne voli nikog. I onda uvek dođemo do toga da je prosto njena ideja, i oni shvate vremenom. Njena ideja ili njegova ideja, tog nastanika, nastanice, da ih inspirišu. Ali prosto današnja deca su drugačija. Oni traže tu neku emotivnu pažnju prosto i onda i oni kada je ne dobiju u školi, onda dođu u centar kod nas i to im znači. Naprimer, meni često javljuju šta su dobili, i hvale se time i znači važno im je da znaju da su primenili to i bili su super i tako dalje, tako da eto mi slavimo sve male pobede sa njima i velike.

Milica

Šta treba današnjoj deci? Odnosno da krenemo od pitanja koja od ove 3 M je najslabija karika, najslabija tačka, a onda da nas to dovede do toga, a šta treba današnjoj deci koja su evo drugačija, promenila su se, nije to ono vreme, ali kao evo kad ste vi bili mali, kad sam ja bila mala, sve jedno, šta je to što je potrebno?

Isidora

Pa glavna je motivacija u suštini. Mi čak i kada oni super na času kao sundjeri nauče kako da uče, damo im uputstvo i oni sad već sve to znaju, ali oni jednostavno to ne koriste. Zašto ne koristiš? I onda nemaju motivaciju, nemaju želju, ne vide smisa od svega toga, a opet ja mislim da je to sve jedna kombinacija faktora koja je dovela do toga. Jer uglavnom oni kad su prvi, drugi razred, oni su srećni da idu u školu, vole da se igraju i tako dalje, kažem nekom ovako, onako, ali suštinski je motivacija ono na čemu moramo da radimo kod njih. Mi, na primer, isto tražimo im da pišu planove. I sad, mislim, može biti smešno da dete koje treći razred, onako poprilično malo piše organizaciju dana, pa kao probudit ću se u 9, doručkovaću i ostalo, ali s druge strane, je super, zato što oni od tada imaju ideju da oni mogu da utiču šta će sutra da se dešava. U šestom ja mislim da im najviše fale metode, zato što krene ta… oni meni u petom kažu meni ovo ne treba, ja mogu da naučim lekciju relativno brzo i bez ikakvog , nikakve tehnike. Ja kažem super, da ti znaš za šesti, i onda dođe mnogo više gradiva u šestom razredu i onda oni krenu da primenjuju, shvate.

Isidora

Tako da metode u šestom su te koje su ključne.

Milica

Koliko je teško probuditi tu motivaciju, i kako se to radi sa decom koji su šesti, sedmi, osmi?

Isidora

Pa teško je. Mnogo je lakše naučiti ih metode, ali mi to u suštini radimo u kontaktu sa roditeljima, i meni je to divno zato što roditelji koji zaista i upišu dete kod nas su otvoreni, saradljivi i onda mi imamo čitav dogovor kako ćemo u stvari da dođemo do nekog momenta, i ja u suštini samo hoću da ih uhvatim kada su dobri ,jer kada budu super ono što mi hoćemo mi onda i roditelji i mi ih hvalimo i tako dalje i onda oni uhvate taj moment, osećaju se dobro i hoće ga ponovo. E sad, treba doći do tog momenta, i onda oči su nam širom otvrene da gledamo, da pratimo dete šta tačno radi, da ga uhvatimo u tome šta mi želimo od njega, da kažem mislim uhvatimo mi kao da kažemo, ja umesto da ih hvatam kad su loši kao kazna, mi u stvari radimo po sistemu nagrade, jer oni su generalno i gledaju da privuku pažnju. Dakle, i to se isto često dešava, da oni shvate da će da dobiju pažnju ako prestanu da uče. To je tzv. ta negativna pažnja. I onda to nekako moramo ignorisati. Dakle, taj način privlačenja pažnje i da ih zaista posmatramo onda kada oni rade ono što je dobro za njih.

Isidora

Mislim, i gomila roditelja sada stvarno priča, nije suština u ocenama, zaista ne mora on da ima sve petice. Meni je samo žao da se on maltretira, jer zaista neki učenici padaju u neki vid depresije, dok je školska godina, teško im je da ustanu, teško im je da uživaju nekim stvarima, jer im to stoji nad glavom. A da ne pričamo tome da oni kada odu u školu, oni ne slušaju ništa. Ja ih pitam, ali vi sedite tamo 6-7 sati, zar ne bi bilo super da čujete nešto pa da vam bude lakše. Ne, kao, ne. Oni su samo u jednom trenutku odlučili da se isključe i to je taj manjak motivacije i to je to, oni čekaju da im prođe vreme. Tako da, suštinski, deci treba pomoć da oni pronađu sebe u svemu tome. Tako da neka deca, nekoj deci je dovoljno da im kažemo sedi u prvu klupu. To je zanimljivo. Dakle, to su te neke male stvari koje naprave ogromne promene. Jer i nastavnici kada vide nekog u poslednjoj klupi, imaju tu tendenciju da misle da on sada pravi probleme, da neće da uči i ostalo i mi im kažemo idi u prvu klupu da vidimo šta će da se desi, i onda nastavnici krenu prema njima da se drugačije ponašaju, i onda samim tim se stvori ta neka lančana reakcija koju mi tražimo.

Isidora

Dakle mi hoćemo da napravimo neku malu promenu koja će da izazove lančanu reakciju koja će da napravi kasnije. Da, naprimer, bila je jedna devojčica prošle godine, mama me zvala, devojčica je prestala da komunicira prosto, nije uopšte htela više da razgovara, bilo je vedro deto i tako, sve je bilo super i u jednom trutku, sad mi ne možemo ni da shvatimo, oni nekad ni sami ne znaju, nekad neće da kažu, šta je to što je što je uticalo da se desi da se dete potpuno zatvori, i ona što je prestala da uči, prestala je uopšte da priča sa roditeljima, nekako se izolovala od društva i tako dalje, i mama me zvala I rekla mi je kao, pa daj pomozite joj, možda je stvarno ta škola došla glave, možda ako nauči da uči, možda će da bude bolje. I ja rekla dobro, ali me isto upozorila da ona tu dolazi naterana na jedan probni čas i to je to. I onda je ona došla na naš stand-up, kako još zovemo, na animaciju i onda je tamo našla istomišljenike. Dakle, ona se pronašla u toj grupi, čak su krenuli da pričaju o tim nekim sličnim situacijama koje su im se desile i dete je krenulo posle tog jednog časa da priča sa majkom.

Isidora

I mama mene zove i kaže ne morate uopšte da je naučite da uči, mene to uopšte ne zanima, samo vi sedite sa njom, pričajte i to je to. Tako da kasnije, evo sad ona je i dalje naša učenica, i ona je potpuno u drugom stanju, to je tako prelepo, zato što je ona nasmajana sad dolazi, super joj je, sad je upisala gimnaziju i tako, to su ti neki momenti koje ne mogu da zaboravim u suštini.

Milica

Kako je to kompleksno ustvari, svima nam treba i podrška pre svega, komunikacija, pažnja, svašta nešto. Sada uopšte da li da ulozimo u to gde je nestala dečija motivacija, to je toliko sad kompleksno.

Isidora

Kompleksno, pa da, ali to je široko. Zavisi nije svima isto, da. Tako da imam, na primer, ja sad imam hiljadu primera učenika koji su mi specifični. On je četvrti razred i tako je harizmatičan je, ali i na sebi svojstven način. Dakle, on u suštini sve vreme priča dok mi pričamo i dodaje neke duhovite komentare, a stvarno je duhovit, i mi smo stvarno se zabavljamo. I onda roditelji često pitaju pa kao što ga ne kazniš, što mu ne kažeš da ćuti i ostalo, pa kao on je uključen u sve to. On je, dok on govori i priča i tako dalje, on jasno zna šta smo radili taj čas, uradi domaći, njemu je tu lepo, dolazi i tako dalje, tako da zavisi prosto od deteta, i mi kad vidimo da nekom drugom detetu u grupi to smeta, mi mu onda kažemo. Tako stoje stvari, hajde sada da se koncentrišemo i ostalo, ali uglavnom oni mnogo bolje rade dok su uključeni. Dakle, to je važno. Meni je u jednom trenutku bila ideja da snimimo časove, predavanja i onda oni da mogu da prosto gledaju. Tad i roditelji su u,stvari tražili. Zato što im je bilo lakše zbog organizacije, da dete samo klikne i tako dalje.

Isidora

Međutim, to nije funkcionisalo. Zato što njih uopšte mogu da pogledaju prosto i na YouTube-u, mogu da počitaju knjigu, ali ono što napravi razliku je interakcija. I plus taman možemo da ih ocenimo, da kažemo šta njima tačno treba. Da li neka druga grupa, da li novo okruženje, da li malo podrške, da li neka struktura. A ih hvatate im te momente? Pa da, da, ja kao detektiv. Da, to često.

Milica

A koliko vas je u centru? Jeste li svi psiholozi?

Isidora

Jesmo svi smo psiholozi. Sada četvoro.

Milica

Četvoro, o pa dosta.

Isidora

Dosta, dovoljno.

Milica

Šta je ključna karakteristika metode mape uma?

Milica

Mapa uma suštinski oslikava način na koji su nama informacije u glavi, prosto posložene. I mi na taj način hoćemo da stavimo te informacije na papir, jer nam onda mnogo bude lakše da ih prizovemo kad nam je potrebno, a i da ih razumemo. Dakle, mi imamo te dve hemisfere, dva dela mozga. Levu koja je zadužena za recimo logiku, za racijo i za jezik i tako dalje, a desna hemisfera je zadužena za kreativnost, maštu, igranje i tako dalje. I mi onda dok crtamo mapu uma, mi ih sinhronizujemo. Dakle, tu imamo tačnu hijerarhiju, red, strukturu, kako treba da se posloži informacija, a sa druge strane dodajemo asocijacije, crteže, boje i na taj način nam je aktivirana cela prosto… ceo mozak nam je aktiviran. I ono što je super isto kod mapa, je da one prvo štede vreme. Iako se možda u početku čini da ne štede, da odugovlače, ali zapravo kada neko pređe jednom lekciju, tako što je nacrtao mapu, on je zna. On sam sebi ispriča tu mapu i posle kad ponavlja mapu, to je stvarno velika, velika ušteda vremena. Plus, oni dok crtaju, oni se malo i zabavljaju. Oni meni neki put neće ni da pokažu svoje mape zato što imaju kao sulude asociacije pa ih je blam.

Isidora

Ja rekao dobro, samo dok je god je tako to je odlično. Onda imamo naprimer starije đake koji neće da boje, oni odbijaju, nisu uzeli flomaster ne znam koliko godina, njima je to glupo. Ali oni crtaju, dakle, uvek u centru papira crtamo temu. To je najosnovnije. I onda, dakle, oni uzmu jednu lekciju. Lekcija može da ima, ne znam, pet, šest strana. Prvo što treba da urade sa lekcijom, pre nego što krenu uopšte nešto da uče, je da prelete tu lekciju. Da vide otprilike, od čemu se radi, koliko ima strana, možda da pogledaju ona pitanja ako imaju na kraju, da naprave neku bazu, kao dobar temelj, da kasnije nešto zapamte. Onda, drugi put, opet vraćamo se na početak lekcije, a to je kada crtamo glavne grane mape. Glavne grane u suštini su podela teme. Mi hoćemo da podelimo lekciju na određen broj delova. Sad, obično, pogotovo u osnovnoj školi, imaju one podnaslove. Ne znam ako rade Nemanjiće, pa prvo ide Sveti Sava, Stefan Nemanja i tako dalje. I onda je svaka jedna grana za taj deo lekcije. Dakle, prvo idemo na temu, podelimo temu i tek tada krećemo u stvari da čitamo. Oni su sad već videli lekciju dva puta koliko je,  o čemu se radi, napravili su sebi neki super temelj i onda kreću da čitaju i da izdvajaju te ključne reči.

Isidora

Ključne reči su one koje će njih da podsete, da im otključaju određene pasuse, delove i tako dalje.

Milica

Vi ste ovde doneli dv e mape UMA.

Isidora

Jesam, kao neke primere.

Milica

Evo, na primer, teme su padeži.

Isidora

Tako je, da.

Milica

Pa se onda dele  na zavisne i nezavisne i onda idemo na nominativ, vokativ.

Isidora

I sad, to sad zavisi od deteta kako će njegova mapa da izgleda. Ali evo, kod ovog primera je instrumental, dakle bio klavir kao instrument, pa instrumental. pa je bio recimo dativ, ovo je vervatno ruka, dati, ruku, dativ, ovo je gen, pa genitiv i tako dalje. Dakle, oni u suštini tu hoće da naprave kombinaciju slike i reči, da naprave sebi neka, da kažem, okidače za pamćenje. I ovo je super zato što oni na jednom papiru imaju pregled svih padeža, dakle, kad se koriste, koja su pitanja, mislim, na nekim mapama oni crtaju i primere. Tako da sve zavisi, kažem, od deteta. Mapa uma je nešto što neće oni da dele međusobno i to bi bilo super da svako crta svoju. Dakle, da imaju svoju legendu, šta će koji znak da bude i tako dalje. Drugo, ima dece koja hoće da crtaju, da pišu samo reči, pa poneki put nešto nacrtaju. Tako da mi ne insistiramo, nećemo ništa da radimo na silu, ali oni vremenom krenu i sami da izvlače neke sličice iz određenih delova.

Milica

Je l odrasli crtaju crno-belo? Ne. Isto u bojama?

Isidora

Ne, isto u bojama. Svi odrasli crtaju u bojama, odrasli da oni se baš obraduju kada čuju da trebu da ponesu flumaster.

Milica

Koliko je odraslih đaka u centru MAP-e ume?

Isidora

Pa manje nego studenata i učenika, ali ih ima i to su uglavnom osobe koje upišu drugi fakultet negde tamo posle 40 iz neke ljubavi, najčešće je to psihologija, to je zanimljivo, ili neki dizajn i tako nešto što ih je ceo život interesovalo, imaju prilike za to. i onda kao dolaze da vide kako se beše uči. Jer su zaboravili šta se dešava, ako su ikada i znali. Ali dešava se, na primer, i da ljudi koji su čitali knjige o metodama učenja i tako dalje, njima treba samo mala neka pomoć, tu radimo individualne časove, da im treba samo, imaju konkretna pitanja. Koje boje da koristim, šta da radim s ovom lekcijom i tako dalje i onda i njih vraćamo na neke osnove. Dakle, isto što radimo sa učenicima i studentima, radimo isto i sa odraslima, nema neke velike razlike, samo što je način možda malo drugačiji.

Milica

A zašto su važne boje?

Isidora

Pa zbog desne hemisfere. Da bi se uključila i kreativna strana mozga, i ona je u suštini zadužena i za boje, i onda na taj način prosto je i mozgu zanimljivije. Ali to je, ako je nešto dosadno, mi nećemo to zapamtiti. Ako je zanimljivo, zapamtićemo i to je možda najosnovnija stvar. A mi smo ceo život sedi, radi, što si ozbiljni, to će biti bolje i tako dalje, ali ne.

Milica

Da, ili definicija. Kad lekcija počne. Definicija dve tačke..

Isidora

A ne, ta definicija se najbolje zna, zato što ljudi uopšte ne urade ono što sam sad pričala, kao da se napravi neki temelj, da se podeli lekcija i tako dalje, nego oni krenu odmah na prvu definiciju i onda je uče napamet i onda svaki put kad se prislišavaju, ne prislišavaju se šta je ono što ne znaju, nego tu definiciju i onda kao e znam i napravi se iluziju znanja. Tako da da, odmah skaču na detalje.

Milica

Mape uma zapravo,  daju nam sposobnost da aktivno učimo.

Isidora

Da.

Milica

Tako da smo evolvirani u celu priču, da imamo osjećaj da kontrolišimo i da vladamo svojim znanjem.

Isidora

Tako je, da. Pa aktivno učenje, mi njima kažemo da prave, to je ona čuvena pomodoro tehnika, da prave pet minuta pauzu na svakih 25 minuta, da bi prosto mogli da utiču na svoju koncentraciju i da znaju šta oni uopšte urade za to vreme i ostalo.Jer oni kad krenu da uče 3 sata, oni ne znaju koliko im je trebalo vremena za određene delove, niti znaju šta su naučili, šta su zapamtili i ostalo, a kada prave pauze na 25 minuta, oni tačno imaju uvid koliko su stigli da urade za tih 25 minuta. I onda, šta oni tačno rade u tih 25 minuta, isto ključno. Dakle, ako oni krenu da čitaju i samo čitaju lekciju 25 minuta, ne vredi pauza. Dakle, mora da bude aktivno, a da bi bilo aktivno, oni moraju da menjaju te tzv. mentalne radnje. Dakle, malo da čitaju, malo da crtaju, malo da podvlače, pa malo da razmišlju o tome što su pročitali itd. Dakle, da sve vreme bude aktivno, da nema tog pasivnog učenja, jer pasivno učenje nije samo problem u tome što će oni slabije zapamtiti nešto, nego u tome što oni dobijaju taj osjećaj nemoći. Dakle, oni ne znaju koliko im vremena treba za nešto i oni kad imaju lekciju, neki put super ide, neki put ne ide, ali oni nemaju kontrolu, nemaju osjećaj kontrole nad svojim mislima i učenjem i zato to stvara posle probleme sa motivacijom, sa tim razmišljenjem, ja nisam dovoljno pametan, pametna i tako dalje i onda samim tim mi njih teramo da što manje, što kraće uče. Dakle, ne da mi kad mi neko kaže učim po ceo dan, to je odmah u startu ograničavamo te na dva sata, onda oni može pet i tako. I tako dalje. 

Milica

Demantujete sve, one zagovornike, sedi i zagrej stolicu, to nikako da… U kojoj meri je problem koncentracija? Danas se mnogo spekuliše, pa mislim da je to možda najadekvatniji izraz, tom koncentracijom svi smo nekako skloni da optužujemo svakoga od nas, pa i sebe, da se samo maltretiramo i da govorimo da nemamo dovoljno koncentracije, pa sad dve tačke zbog. Ali zapravo koncentracija je problem. Da li je problem? Da li je zaista manje koncentracija na svim nivoima, odnosno svim uzrastima? I kako se to rešava?

Isidora

Pa koncentracija je u stvari mišić koji se vežba. Kod ovih djaka, najmlađih, mi imamo problem zato što oni prestanu, nemaju motivaciju i prestaju da rade. I onda mi čak i kada im radimo motivaciju, oni nemaju koncentraciju. Moramo da ih pohvatamo malo. Ali zato što je koncentracija nešto što se vežba. Dakle, prvo, djaci koji veruju da imaju dobru koncentraciju imaju mnogo bolju koncentraciju nego ovi što nemaju. Ali, kako možemo odmah da razvijamo koncentraciju? Prva i osnovna stvar je da čitamo neko teško štivo, recimo Dostojevskog, Tolstoja…

Milica

To u šestom osnovno ne može.

Isidora

Ne, ali mogu da čitaju nešto što je njima teško. Mislim, bilo koja lektira. Robinson Cruso, idealno, kako je išao sa ostrova na brod i premeštao stvari, to im bude baš teško, kako oni čitaju na 30 strana kako je premeštao stvari i ostalo, ali zapravo posle dođe i onaj zanimljiviji deo pa im ne padne mnogo teško i ostalo, ali čitanje romana, čitanje beletristike, kad bi čitali po deset minuta svaki dan, to odmah ima divan, divan uticaj na našu koncentraciju i generalno mi imamo problem sa tim da stalno nešto radimo i to loše utiče na koncentraciju. Dakle, mi smo stalno na telefonu, ili ako nismo na telefonu gledamo nešto ili idemo negde, i ostalo i mi prestajemo, ne samo naša deca, nego i mi sami, prestajemo da razmišljamo. Nama nikad nije dosadno, a onda kad nam nije dosadno, mi ne možemo ni da čujemo sami svoje misli. A ono što mi hoćemo sa koncentracijom je da usmerimo misli na određen sadržaj, jel’ tako? A da bismo usmerili, moramo da vežbamo to. To može isto, možemo da radimo one vežbe, da tražimo razlike između dve slike. ili da radimo sudoku, igramo šah, oduzimamo prosto u sebi recimo 100 minus 7 pa minus 6 i tako dalje, može i u negaciji, 0 minus 10 i tako dalje.

Isidora

Čisto da imamo te neke male vežbe koje ne zahtevaju mnogo vremena da opet resetujemo na neki način naš mozak, kao da smo otišli u teretanu recimo posle neke pice, tako isto na telefonu.

Milica

Koliko je realno da neko ko je šesti razred kaže ok, sad ću pročitati 20 minuta dnevno nečega, što je dosadno, ili ću ne znam da računam unazad, ili ću ne znam da igram šah, koliko je to zapravo objektivno?

Isidora

Pa oni ako uče, ne, njima je mnogo lakše jer oni ako se zainteresuju za školu, oni će u školi da vežbaju matematiku, vežbaju fiziku, tako da oni ne moraju ovo da rade, ovo moramo mi da radimo. Do duše, ja sa njima mapiram, nema šta nisam, ovaj, crtala koju lekciju, tako da sad mogu da idem u kviz, osnovne kulture ili tako nešto. Da, tako da, dešava mi se često i da oni ne umeju nešto da mapiraju, pa mi slikaju, pa onda ja njima dajem neke smernice i tako dalje, tako da da, to je uvek zanimljivo. Ali što se tiče koncentracije, oni ne moraju da vežbaju koncentraciju ,ako će da rade ono za školu. Njima je škola super vežba, mislim i matematika i fizika i samo učenje, čitanje, lektire i tako dalje. Njih samo treba da zainteresujemo da to zapravo i rade. Ponekad. Ponekad, makar ponekad. A odrasli, mi koji smo stalno u nekoj gužvi, stalno nešto hoćemo da radimo, ja znam, naprimer, ja imam slobodno sat vremena i razmišljam, pa dobro, što sada da gubim vreme, mogla bih nešto da pročitam, da radim, mislim da pročitam u smislu neki test i tako dalje, opet je neka vrsta rada, a treba ono što sam sad uvila sebi, da pustim sebe da mi bude dosadno, jer onda krenem da razmišljam o svojim odlukama i tako dalje, i onda svašta nešto dođe na red. A super stvar za koncentraciju je i pisanje sopstvenih misli.

Milica

Kao nekada dnevnik.

Isidora

Da. Ne znam koliko to sas ljudi rade, ali to je isto, danas razmišljam o tome i tome i tako dalje, zato što onda misli se, da kažem, kanališu u nekom produktivnom svetlu.

Milica

Zanimljivo. Vi ste na izvestan način unapredili ovu tehniku, malo inovirali i smislili nešto svoje. O čemu je tačno reč?

Isidora

Pa u suštini mi sada imamo, nije samo ni tehnika, dakle ja njima kažem nije ni do tehnike, ako će oni da rade neku svoju tehniku i to je super. Meni je ideja da ih inspirišem, da se ne maltretiraju i tako dalje, a onda ih vraćam na fabrička podešavanja zaista, kažem im šta treba da rade, da se pripreme za učenje, kako da pokažu ono što su naučili. Naprimer, ima klasična ona brza caka za samopouzdanje, i onda im ja kažem da stoje kao superheroj dva minuta pre  kontrolnog. I oni meni naravno kažu, ne mogu nastavnici će da mi izbace, drugari će da misle da sam poludeo i tako dalje. I onda mi zajedno razmišljamo ali šta bi, šta bi mogli, gde bi mogli i oni svi zajedno dođu, pa dakle, možemo u toalet. I onda oni sad ako su čak u istom razredu, oni svi zajedno idu u toalet, puste neku muziku iz Supermana i tako dalje, neku herojsku i stoje tako kao super heroji i kada izađu oni prosto moraju da imaju više samopouzdanja. To je dokazano, i tako jer im se luči i adrenalin i testosteroni i tako dalje, ali šta je suština što im se smanji hormon stresa, kortizol, i onda oni manje zamuckuju, neće da blokiraju negde i tako dalje, tako da eto to su sve neke cake koje mi hoćemo njima da damo, da oni iskoriste kako da im bude lakše. Dakle imamo pripremu za učenje pa pripremu za test, pa metode, pa imamo organizaciju vremena, pa imamo šta je to aktivno učenje, imamo različite strategije čitanja, kako će da čita lekciju i onda oni uz sve to dobiju, osjećaj kontrole, dobiju neko samopouzdanje, poveruju da oni sad znaju mnogo više i da oni mogu i tako dalje. Tako da eto, to je samo proces koji traje.

Milica

Šta je preporučljivo za ljude koji su završili odavno i fakultete, koji su sad došli na neke srednje godine u pogledu učenja? I koja od oblasti im zapravo može pomoći da sačuvaju svoje mentalne procese i svoje misone procese na najzdraviji mogući način. Često se preporučuje, ne znam, sudoku, gore pomenuti sudoku. Neko kaže da rešavanje ukuštenih reči zapravo i nije dobro toliko jer to su ponavljajuće repetitivne… neke aktivnosti, da. Učenje stranog jezika, je li to dobro recimo za ljude u najboljim godinama?

Isidora

Da, jeste, naravno. I sviđa mi se zato što baš pitaju konkretno, ja hoću sad da naučim strani jezik, da li su ove metode za mene i tako dalje, ali samim tim što oni kreću da uče strani jezik, oni baš rade ono što je savršeno za njihovo prosto i psihičko i emotivno stanje, zato što može da se vidi veoma jednostavno napredak, koliko razumeju, kako im ide i tako dalje. Tako da da, strani jezik i meni je super isto što se sada puno priča o psihologiji. To je zaista divna jedna stvar, da ljudi rade na sebi. Pogotovo sada, zato što ranije je bilo to po malo i sramota i ne treba meni to i tako dalje, ali i samo to što čitamo o tome i gledamo neke naše stare obrasce ponašanja koje hoćemo da promenimo, to je onako poprilično pozitivan ishod trenutno. Naprimer, mape uma mogu da se koriste isto i za pisanje ciljeva. Isto kao što ljudi pišu na papiru šta žele da ostvare u školskoj godini ili kalendarskoj godini, mi isto možemo da nacrtamo jednu mapu, recimo šta smo doživeli u prošlosti, gde smo sada i šta želimo.

Milica

Šta je tu tema? Ja, ili moj život?

Isidora

Pa cilj, uglavnom. Ako je neki veliki cilj, onda može sam cilj da bude tema. Ali mi mapiramo i učenici isto mapiraju sebe. To je im je prva mapa koju nacrtaju , oni nacrtaju jednog čiča Glišu, napišu svoje ime i sada devojčice su tu kreativnije, one stavljaju i šarene, dečaci su poprilično jednostavni. Jedan dečak je samo sebe obojio u zeleno. Zašto zeleno, pa kao on se doživljava tako, tako da sve je super, kreativnost je odlična, ali i onda mapiraju, naprimer stave svoj život, sa kim žive, kako im je u školi i mi svašta možemo da vidimo i zaključimo o deci iz same mape. To je mnogo zanimljivo. Ja mogu sigurno da pogodim uvek koja je čija mapa, vremenom kad krenu da crtaju i uče. Naprimer ako imam deset djaka u učionici i oni mi dajaju deset mapa, sigurno, apsolutno sam sigurna da mogu da ih rasporedim ko kako crta i tako dalje.

Milica

Koliko vremena treba da se savlada ova tehnika?

Isidora

Pa, zavisi. Zavisi. Neki je shvate za sat vremena. Uopšte nije to. Meni je super, zato što mi pokušavamo da im dajemo instant rešenja koja, se toliko kritikuju, ali zapravo neka instant rešenja gde će oni odmah da vide razliku, pa tek onda možemo da radimo na drugim, da kažem, kompleksnijim stvarima. Ali mapu uma, eto, ja sam sad rekla kako se crta mapa, ja verujem da bi neko iz ovoga mogao da je nacrta, jel tako? Dakle, tema, podela teme, ključne reči, to je sve u suštini, samo posle 15. mape dolazimo u tu neku suštinu. Jer oni meni kažu na početku, ja neću, jesam rekla to već? Ne, ne. To stalno njima pričam, oni meni stalno kažu, meni treba mnogo vremena da nacrtam mapu, ne mogu ništa da zapamtim, ovo meni ne funkcioniše. Ja kažem, super koliko si nacrtao mapa? Jednu. Ja kažem, okej, ja ću da prihvatim tvoj argument, posle 15. mape. Ako ti meni daš 15 mapa koje si ti nacrtao na svom gradivu, posle 15. mape mi kažeš da to ne funkcioniše, ja ću da kažem, važi. I to mi se nikad nije desilo. Posle 15. mi kažu, ovo je sjajno, ovo je super, tako da eto.

Milica

Je l primenjiva mapa na sve nauke, na svu vrstu gradiva?

Isidora

Pa teorijsko, da. Ne mogu da mapiraju zadatke. Dobro, neki put su i to pokušavali. Ali mogu, na primer, i hemiju. To je isto super. Stave, recimo, aluminijum u centar i onda prate, prosto podele lekciju i tako dalje. Tako da primenjiva je na sve što nisu zadaci. Ali, opet kažem, i kod zadataka oni prave pauze, ipak imaju tu neku, samopouzdanje kako će da oni to nešto da nauče i tako dalje. Isto, na primer, pre testa im savjetujemo da naprave sebi probni test i to zapravo napravi ogromnu razliku, jer oni kada odu sada na test i ne razmišljaju kako će test izgledati, oni su nespremni. A ovako, ja ih pitam, koliko nastavnica daje zelenih zadataka, koliko žutih, koliko crvenih i oni znaju, oni znaju, samo se ne sete da razmišljaju o tome, i onda samim tim oni sebi daju baš takav test, kakav, slične je strukture kakav će biti i onda sutradan kada dobiju test, oni se ne iznenade, nego su spremni.

Milica

Koliko je još uvek prisutno, pošto govorimo ovde o aktivnom učenju, koliko je prisutno ono pasivno učenje? Sećam se da u mojoj školi je često bilo dece koje su, je l možete da mi kažete kako počinje prva rečenica?

Isidora

I tako zapravo onda ide, da. Oni to i dalje pokušavaju da urade. Ja im dam spisak reči, kao 20 reči da zapamte, i oni zapamte recimo za 5 minuta 3 reči na kraju i često čujem, a je l možete da mi kažete prvu reč i onda kao će moći. I ja ih pitam, pa kako ste pamtili to? Pa čito sam 20 puta, koliko sam stigla, toliko sam puta pročitao. I ja kao, dobro, jel vam palo na pamet da… da napravite neke asociacije, da napravite priču i ostalo. I onda kad im padne na pamet, oni to vrlo brzo shvate. Ali onda mogu sa prvog čitanja da zapamte sve. Samo je bitno da naprave sebi neku priču, jer ako imamo 20 reči i sve su povezane, imamo priču, mnogo je lakše zapamtiti nego da ja sada ponavljam knjiga, stolica, padež. Kako počinje prva račenica.

Milica

Da li je opravdano slediti razne savete, poput onog ne znam, najbolje se uči ujutru, nemoj nikako popodne, a opet s druge strane imamo i one koji u 11. uveče skuvaju kafu, priguše svetlo, sednu i do 2 ili 3 ujutru zapravo budu najproduktivniji.

Isidora

Da.

Milica

Je li treba negdje poštovati tu individualnost ili ne?

Isidora

Pa mi poštujemo. Da, meni je iskustvo pokazalo da treba da poštujemo, zato što prosto negde istraživanja kažu da nam je koncentracija najbolja u tri popodne. Tu je veljda sredina dana, pa taman smo se probudili, nismo se još uspavali i ostalo, ali jednostavno ne funkcioniše kod svih. Dakle, neka deca vole da uče noću, treba im mir, tišina, osam sati, pa pred spavanje taman im se poslaže sve kako treba u glavi i oni kažu mi, osjećam se neki put da spavam i da učim. Kao, odlično, odlično. A ujutru imamo i dkjake koji vole rad, red i disciplinu, ustaju. Imam jednu učenicu, sada je rekla, skoro, ustaje u četiri ujutru svaki dan. Eto, da, tako smo i mislili, kako, dakle ti motivacija, ali, na primer, legne u osam. Tako da ima ona svoj neki… Da, ali mislim da je divno da mi pratimo njihove bioritmove. Dakle, da oni sami znaju šta je njima potrebno. Ali neki put, na primer, zaista to insistiranje može da im napravi više neke štete nego koristi. Dakle, ne moraju, i ne moraju ni i svaki put da crtaju mape, ali moraju da razmišljaju o tome kako će nešto da nauče. Zato što oni samim tim, to su ta tzv. metakognitivna pitanja, da mi razmišljamo o tome kako ćemo nešto da naučimo. E, i to podrazumeva, kako ću ja ovo da naučim? Ovde imam podelu, kako ću ja ovo da zapamtim? Pa onda kasnije, da li sam ja ovo zapamtio? Da li im ide dovoljno brzo? I sama ta pitanja mnogo olakšavaju proces učenja. Dakle, nije nasumično, nego mi tačno znamo rezultate, pratimo naš tok misli i šta smo zapamtili.

Milica

Da li imate uvid u to, pošto ste rekli da određeni broj nastavnika dolazi na edukacije kod vas, koliko zapravo nastavnići u svom radu primenjuju ovu metodu?

Isidora

E pa ja sam pozitivno iznenađena, u posljednjih ja mislim godinu ili dve koliko ima učenika koji mi kažu da je učiteljica njima ovo pokazala ili recimo iz biologije sad većina njih crta mape i udzbeniku imaju od prilike neku vrstu i onda se oni još oduševe ako su bili na mapama pre toga, da oni znaju šta je to, budu ponosni i super ih to inspiriše. Tako da idemo nekuda. Nekuda se krećemo, ali opet to i dalje nije uvedeno kao nešto što ja smatram lično da mi treba ovo da im pokažemo pre nego što bilo šta krenu da uče. Ovo treba da naučiš, ali nismo mu objasnili kako. Dakle, taj moment kako nešto naučiti, mislim da je baš važan da im uvedemo kao nešto obavezno u školi. Tako da ako oni nauče kako da uče, život će nam svima biti mnogo lakši.

Milica

Šta najviše uzurpira dečiju koncentraciju? Šta najviše uzurpira koncentraciju nas odraslih?

Isidora

Pa ista stvar. 4G ili 5G. Da, da, to je apsolutno isto. Mi njih kritikujemo, ali slično radimo. Ali ne možemo ni pobeći od toga. Dakle, oni većinski svi imaju telefone, četvrti, peti razred i tako dalje. Meni se sviđa samo što imaju zabrane, imaju neka ograničenja.

Milica

Je l to dobro?

Isidora

Pa jeste, super je, zato što oni, ako nemaju to, imali smo primere gde oni igraju igrice celu noć ili su ceo dana na telefonu. Jednom su mi rekli da pre nego što su im uveli zabranu, jedan dečak je bio na telefonu 17 sati. Dakle, to su neke prosto neverovatne cifre. Da, kada ih pitam, ja sam mislila da mi kaže 5, 6, 7, 17, onda je to super, ali je samo suština kako se to uradi. Dakle, u dogovoru sa roditeljom. Ja sad pričam o muškom rodu zato što obično dečaci imaju veći problem. Devojčice se više dopisuju i tako dalje, a dečaci sa igricama ni ne primećuju vreme, ne znaju koliko im leti vremena, igrice itd. i to zaista može loše da utiče na celokupan kvalitet dana i života kasnije i ostalo i većina roditelja zapravo uvede tu neku zabranu i to je super. Samo je način, kažem, jako je važno komunicirati, objasniti detetu zašto ima tu zabranu.

Isidora

Zato da prosto zbog tebe, hajde sada, je li tebi lakše da možeš da igraš od, ne znam, 8 do 9 ili od 1 do 2 i tako dalje, i onda oni učestvuju u tom samom dogovoru i posle toga oni stvarno to poštuju. Sjećam se, jedan dečak mi je rekao, pa ne mogu da vam pošaljem mapu sad mi je zaključan telefon. Ja kao dobro, ujutro ćemo. Tako da to je čak i za nešto što je korisno, neće da prekrše zaista nikad. Neki put imaju zabranu šifru, pa ne mogu, ali verujem da ode kod mame da je pitao da mi pošalje mapu, isto bi bilo, mama bi sigurno otključala. Ali je super i nikad ih to ne teram, zato što oni znaju kada smeju da koriste telefon, kada ne smeju i ako je to dogovoreno, oni većinom to poštuju. kažem, ja pričam o uzorku učenika koji dolazi kod nas. Znači, ne znam kako je kod ostalih, ali to je sad neka želja za promenom i onda u saradniji mi, učenici i roditelji, to bude super.

Milica

Ali jeste izazovno, zato što nije samo internet izvorište milijarde informacija, zaista svaka od nas ima jedan egzaktan podatak koji stalno raste, pa sada ne ide baš da govorim proizvoljno. Koji je to broj informacija kojima smo izloženi svakog dana? To su nešto desetine hiljada, to je neverovatno. I nije samo internet taj centar odakle crpimo te informacije, bezbroj ih je svuda na svakom koraku, zaista je vrlo teško napraviti razliku, odnosno negde odvojiti se od svega toga i reći hajde neka mi sad bude dosadno, naročito ako ima igrice, ako ima… bilo šta tiktok, bilo šta što je zanimljivo.

Isidora

Pa da, što su manje to im je teže, jeste.

Milica

Dosta je teško i roditeljima je vrlo, vrlo, vrlo zahtevno kako u stvari da naprave neku šemu i da se objasni zašto je to okej. Ako su već svi, uvek je to kao generalizacija, ali svi igraju, ali svi imaju telefon, ali svi su, nikada nisu svi, ali..

Isidora

E pa to je isto, mislim, mi sada razmišljamo u kontekstu svi igraju, ali oni svi imaju zabranu, većina. Može, sad zavisi i od društva, u kakvom je društvu dete, sa kim se druži, na koga se ugleda i tako dalje. Mi volimo da im tražimo te dobre idole. Ima toga. Čak i TikTok ima neke edukativne sadržaje.

Milica

Ko su dobri idoli?

Isidora

Pa, mislim, ono što mi glavno pada na pamet su super nastavnici. Oni se neki put baš sprijatelje sa određenim nastavnicima, najčešće je to nastavnik fizičkog. Ne znam da li je to jedan ili ih je više, ali kad god ih pitam, da li znate na koga možete da se ugledate, pošto roditelji njima posle određenog vremena, posle neke 12. godine, više oni kreću da traže te eksterne idole. Dakle, do 12. godine, obično, ja želim da budem mama, da imam muža ko tatu i to je sve super i do tad možemo lepo da ih kontrolišemo, ovo je dobro, ovo nije dobro i tako dalje. Posle toga, otprilike, oni kreću da traže tu podršku socijalnu. I sada oni međusobno i rastu zajedno, pa utiču jedni na druge i zato kažem, treba voditi računa sa kim se dete druži. To je isto super, pa malo… Ne možemo mnogo da utičemo, ali malo neki put da probamo to da kanališemo, a sa druge strane ti nastavnici koji su podržavajući i kojima oni idu po neku utehu, oni su divni idoli. Oni mi padaju prvi ovako napamet, jer ja kad ih pitam je li postoji neka osoba koja ti se dopada, na koju se ugledaš i tako dalje, najčešće je nastavnik fizičkog ili razredna, razredni i tako dalje.

Isidora

Tako da ima njih u školi i dalje, i to tako treba da bude, to bi bilo divno da njima nastavnici u stvari budu idoli i tako dalje, samo što je problematika u tome što nastavnici su previše neki strogi, hoće da izvuku iz njih ono na neki način koji njima ne odgovara i tako dalje, tako da eto, nadam se da će idole tražiti u nastavnicima.

Milica

To nas dovodi do toga koliko je važna fizička aktivnost, ustvari u jednoj organizaciji dana, koliko je potrebno detetu da prosto trči.

Isidora

Da, da, da.

Milica

Da li je fizička aktivnost, ono idem na sport, je li to dovoljno, ta fizička aktivnost ili je potrebno upravo to, napolju s drugarima nešto, lastiš?

Isidora

Da, ali je super. Ja nisam znala koliko su oni na polju. Kažem, nisu svi, ali većina njih zaista ide na polje. I kad prave one planove, ja otprilike imam uvid kako oni provode dane. Na polju sam, igram košarku i tako dalje i to je sve super. Ali treba da treniraju nešto, zato što oni tu ne dobiju samo fizičku aktivnost, nego crpe samo pouzdanje, ako su dobri u nekom sportu. I onda ako imamo dobrog košarkaša, on bar tu je ako mu ne ide u školi, on opet odlazi na trening, daje koševe i tako dalje, i super mu je, a naprimer isto i devojčice koje treniraju folklor, neke borilačke veštine i tako dalje. Dakle samo je bitno, ne mora čak biti sport, dakle treba, jako je važna fizička aktivnost, ali oni treba da imaju i neku van nastavnu aktivnost gde će crpeti svoje talente, samopouzdanje, da im bude sigurna baza i tako dalje. To može biti i pevanje i gluma isto imaju, i baš vole glumu, to sam isto primetila, tako da bilo šta što će njima da daje neku sigurnost u tim godinama i tako dalje.

Milica

Da li se ta veza između fizičke aktivnosti i mislenih procesa, odnosno kvalitete života, na isti način objašnjava i kod odraslih? Jer nama se stalno sugerište da nam je zapravo zarad opšteg zdravlja, ne samo fizičkog, potrebna i fizička aktivnost. Kako tačno izgleda ta veza? Svi to govore naravno, ali kako tačno izgleda veza između fizičke aktivnosti i naših mislenih procesa.

Isidora

Pa samim tim što mi kada krenemo nešto da radimo, da treniramo, mi ne radimo to samo zbog psihičkog zdravlja. Dakle, to nije samo to.

Milica

Ne, najčešće radimo zato da se utegnemo pred leto, to je realno.

Isidora

Ali ne, to ima i emotivnu konotaciju i generalno čovek kada radi, sad imamo neka različita polja života, pa imamo fizičko zdravlje, psihičko zdravlje, emotivno, pa intelektualno i tako dalje, dakle imamo hiljadu nekih stvari i ako mi radimo drugačije da razvijamo svako od tih oblasti, da one su sve povezane. Isto važi i šta jedemo. Dakle, ako se lepo, zdravo hranimo sigurno ćemo se bolje osećati, imaćemo bolji dotok kiseonika, prosto, i lakše ćemo i razgovarati, pričati, sve je prosto povezano. Mi ne možemo da razmišljamo samo, ja super učim i onda idem, ležim, ne radim ništa i tako dalje, prosto neće biti na tom nivou moja koncentracija, neće biti na tom nivou kao kada se trenira. Ali, naprimer, kod mladih sam primetila da su sad počeli, mislim, studenti pa nadalje, većinom idu u teretanu. Tako da to se popularizovalo, što je super na neki način, zato što oni idu tri puta nedeljno u teretanu, ne znam, sat, dva i tako dalje i samim tim više nisu statični i onda kreću bolje da se osećaju i tako dalje. Studentkinja nam jedna kaže kad kreće na trening, trenira sa drugaricom, kad kreće na trening svet se ruši, sve fali, katastrofa, kad se vraćaju sa treninga, pa nije toliko strašno kao idm da učim i tako dalje.

Isidora

Negde tu i mi se rasteretimo i glava nam bude spremnija za informacije.

Milica

Dobro, evo da zaključimo onda ovaj razgovor, još jednom preporukom za žene u najboljim godinama, nekako se njima najviše obraćamo, one su 40 i više, pa možda su i niže, ko zna. Uvek su najbolje godine, ja bih to tako rekla. Strani jezik, sudoku, imali još nešto što nam pomože? Traženje razlika i čitanje. Čitanje, kao takvo. Čitanje, teškog štiva.

Isidora

To je glavno. I fizička aktivnost sve smo to rekli.

Milica

To je, da.

Isidora

Strani jezik.

Isidora

I da, to su osnove.

Milica

To su osnove, da. Ko ume da svira, blago njemu.

Isidora

Da.

Milica

I to.

Isidora

Najbolje mi je kada krenu da uče da sviraju instrument sa 40 plus. I to je taman, divno. Klavir, zato što nam sinhronizuje muzika, sinhronizuje obe moždane hemisfere i onda to je stvarno predivno. I emotivno i psihički i na sve moguće načine.

Milica

Dobro, ništa Isidora, nadam se da smo pojasnili, da smo približili učenje. Da to stvarno nije bauk, i sedi za kristolicu. Ne više, to ne.

Isidora

To je kontra.

Milica

Ne, to je kontra. Dakle, samo posticaj treba dati detetu, ali i svima nama. Hvala mnogo.

Isidora

Hvala i vama.

Milica

Nadam se da je bilo mnogo korisno. Ovde ćemo završiti današnju epizodu podkasta ” Moje najbolje godine to sam ja”. Pišite u komentarima kako vam se dopala epizoda. Imate li neko pod pitanje, pa ćemo evo u saradnji sa Isidorom i odgovoriti. I ono, dugmence, subscribe je prilično važno jer smo tu da odgovorimo na sve teme koje interesuju vas.