Pobednik

Noletova pobeda, sada, izgleda kao neki dobri zrak sunca, kao znak da se polako razređuje mrak svetske birokratije i sveopšteg zla koje se nadvilo nad svetom

Novak Đoković pobedio je na Vimbldonu, sedmi put. Srbija je očarana njegovim trijumfom, čak je i njegov rival Kirios izjavio da je Nole neka vrsta teniskog boga. Mali britanski princ je navijao za njega, Beograd ga je dočekao ovacijama na platou ispred čuvene trijumfalne terase na skupštini grada.

Ali, bio je to – trijumf čoveka.

Posle svega što su mu uradili u proteklih godinu dana, Novakova pobeda na Vimbldonu ima daleko veće značenje od samog sportskog uspeha. Pobedio je mali veliki čovek, sam protiv svih. Noletova pobeda, sada, izgleda kao neki dobri zrak sunca, kao znak da se polako razređuje mrak svetske birokratije i sveopšteg zla koje se nadvilo nad svetom. Da stvar bude još luđa, Nole je ovu istorijsku pobedu doneo na Teslin rođendan.

Ne obožavamo Novaka samo zato jer je šampion. Novaka obožavamo zbog načina na koji to nosi.

Ono što je, verovatno, uzbudljivije od svega što se golim okom može videti, uzbudljivije od svakog servisa, poena, gema, od svakog pehara, jeste nešto iznutra što Nole ima, i što sija nepomućenim sjajem, a to je – dostojanstvo u slavi.

Držanje pobednika, kome pobeda nije pomutila razum.

Držanje pobednika, koji nikada nije ponizio svog rivala.

Otmenost s kojom se odnosi prema zlobnim komentarima novinarčića zaduženih za blaćenje onih koji imaju najveći greh današnjice – integritet.

Uspravnost s kojom nosi sve nepravde koje su mu nanete.

I to što nije zaboravio da pomene da je Kirios jedini koji je stao uz njega, kada su ga australijske vlasti držale zatočenog u hotelskoj sobi i proterale ga iz Australije.

I, zatim, način na koji odgovara na pitanja, na napade, na ludilo sveta, a da nikada ne kaže nijednu reč više.

Otmenost je pitanje mere. Otmenost, to je takođe neko urođeno znanje o vertikali, o prolaznosti, o razlikovanju važnog i nevažnog.

Izuzetnost koja proizilazi iz jednog duhovnog razumevanja vlastite ljudske običnosti.

Zlatna nit Srbije, ali i celog Balkana.

Nema on pojma šta to on budi u našim ljudima.

Ne obožavamo Novaka samo zato jer je šampion. Novaka obožavamo zbog načina na koji to nosi.

I pobede, i poraze, te dve „podjednake varke”.

Podseća nas na to kakvi možemo da budemo. I od toga se ježimo. Uzbuđeni smo dok otkrivamo vlastito dostojanstvo, i integritet, i ljudskost u sebi samima, dok tapšemo ispred televizora, i pomišljamo kako upravo u tom trenutku postajemo ljudi kakvi smo mogli da budemo.