Pobednički vikend

Pre desetak godina, prvi put dosta nevoljno, otišla sam da posetim moju drugaricu (ne znam kako da nazovem taj rod – tetku mog drugog muža). Ko velim, preživela sam druženje s Nemcima, pa ću i banju u Italiji

Moj drugi muž ima tetku koja je pre Drugog svetskog rata završila fiziku i matematiku u Beogradu. Od njih četvoro na godini, bila je jedina devojka. Udala se u Londonu za jednog divnog čoveka koji je bilo član Jugoslovenske vlade u dijaspori nakon Drugog svetskog rata. Gordana je rođena u Beogradu. Otac joj je bio Grk i guverner Narodne banke, a tetka prva srpska žena arhitekta. Kraljičina je ispisnica.

Tetka Gordana nije imala dece, ali je drugu ženu svog nećaka obožavala do besvesti i nazad. Kao i ja nju.

Elem, golema je ta familija u dijaspori. Neko je bežao, neko jednostavno ostao gde ga je zatekao Drugi svetski rat. Da se razumemo, tetka nije nigde bežala. Čovek u koga se zaljubila živeo je u inostranstvu. Isto kao i moj.

Gordana je sa svojim londonskim drugaricama svako leto išla u Italiju, u banju koja se zove Abano terme. Nalazi se između Verone i Venecije, najblže Padovi. Po milioniti put Italijani su pokazali da su majstori iluzije, Dejvid Koperfild nije im ni do kolena. Naravno, od izvora tamo nema ništa, što ne znači da banjsko lečenje nije dovedeno do vrhunca. Terme ne postoje, ali oni uvoze blato, tri meseca ga tretiraju na razne načine, i tako leče, teše, neguju, malo blatom više osmesima i dobrom atmosferom.

Pre desetak godina, prvi put dosta nevoljno, otišla sam da posetim moju drugaricu (ne znam kako da nazovem taj rod – tetku mog drugog muža). Ko velim, preživela sam druženje s Nemcima, pa ću i banju u Italiji.

Ulazeći u staru zgradu hotela, bila sam već ozbiljno zabrinuta. Oblivao me znoj, temperatura je bila prilično visoka, a moje raspoloženje na niskom nivou.

U sobi me je sačekala poruka da me očekuju na terasi hotela u 18.30, na aperitivu. E ovo baš volim, aperitiv u Italiji. Dolče vita, u potpunom sjaju.

Dve manekenke iz Njujorka, vlasnica dve privatne škole iz Njujorka, kuma glumice Vivijen Li, čuvena Srpkinja iz Dubrovnika, belgijska ministarka kulture u penziji, sada vlasnica lanca art galerija u Belgiji, četiri bivše stanovnice logora Aušvic, takođe iz Njujorka, čekale su me na toj terasi, smejući se naglas. Prosek godina bio je 85+, a nivo energije milion +. Zahvalila sam se bogu, shvativši da je ispred mene pobednički vikend.

Tada sam naučila lekciju kako se nosi pamuk, svila, vuna i kašmir. Kad nemaš da kupiš, a ti sašiješ

Saznala sam da ostaju svake godine po osam nedelja u banji, jer im je to ostala životna veza sa Evropom. Imale su istetovirane logorske brojeve na članku desne ruke, a na rukama prstenje ogromne vrednosti. Nosile su šarenu garderobu, šešire i svaki dan druge sandale uz pripadajuću torbu. Pričale su mi cvrkutavo o njihovim životima, uspesima, udajama, razvodima, logoru, naravno… brodu ka Americi, deci, unučićima. Manekenke su mi ispričale da nije bilo krema za lice ni pilinga, pa su svaki dan brijale lice kao muškarci da bi im koža bila glatka za slikanje.

Iako su me masirali po ceo dan, valjali u blato, napijali me italijanskim vinima, italijanski kelneri padali u nesvest na moju visinu i plavu kosu, ništa od toga ni do članaka nije bilo lekovito po mene kao razgovori sa ovim ženama.

Tada sam naučila lekciju kako se nosi pamuk, svila, vuna i kašmir. Kad nemaš da kupiš, a ti sašiješ.

Vidim mnogo žena u novom sazivu Skupštine, što je fenomenalno. Pa nek pročitaju rečenicu iznad. Gratis savet.

A mi malo na Italijane da se ugledamo. Ne moramo da izmišljamo terme, imamo ih na stotine.