Pas

Pomislila sam kako je ona uvek tu, i kad su svi tu i kad nikoga nema, kako je tu ta njuškica, i te oči, i ta šapica, i taj repić. I kako suviše često to njeno dragoceno prisustvo samo podrazumevam

Drugog dana praznika odšetala sam sa svojim psom do pijace, kupila sam zelje, i jagode, i bukovače, i mlade krompiriće. Moja kuca mi je upetljavala povodac oko kesa, išla je ispred mene skoro me spoplićući – čas s jedne, čas s druge strane, i vukla me je, i zadržavala me je kod svakog drveta, i po nekoj svojoj logici vrtela me je oko bandera. Podviknula sam joj nervozno nekoliko puta, i nekako smo stigle do kuće, i opet sam joj podviknula da se smiri kad sam joj odvezivala povodac i dok sam spuštala upetljane kese, otečenih prstiju.

Pomislila sam da bih mogla nekoga da pozovem na ručak. Kapama sa bukovačama, krompirići i paradajz. Ali, obe sestre su me otkačile. Svi moji prijatelji su bili van grada. Kumovi se još uvek nisu vratili iz Španije, drugarici sam poslala poruku, ali nije mi odgovorila, komšije su bile u vikendici, mami je poziv stigao prekasno – već je bila ručala.

Bar tog popodneva bila sam osoba kakva moj pas misli da jesam

Kapama je bila izvrsna – žali bože što sam je jela sama, ali zabavljala sam se kratkim klipovima na Instagramu, gledajući smešne ljude, i kuce i mace, i poslastičare… Onda sam završila ručak, i spremila kuhinju, i prostrla oprani veš, i nebo se na sekund zasenilo oblacima. Skuvala sam kafu, i otvorila kompjuter da završim ono što sam još juče započela, pažnje rasute na sve strane sveta. Stavila sam naočare, i onda, onda mi je prišla moja kuca i šapicom me nežno tapnula po nozi.

Njene prelepe blistave oči, mala začuđena njuška, i rep nalik brisku, koji se mrda u neverovatnoj sreći što je tu, pored mene.

Odjednom, nešto mi je probolo srce.

Pomislila sam kako je ona uvek tu, i kad su svi tu i kad nikoga nema, kako je tu ta njuškica, i te oči, i ta šapica, i taj repić. I kako suviše često to njeno dragoceno prisustvo samo podrazumevam. Kako joj nikad nisam rekla – hvala.

I onda sam kleknula na pod, i poljubila tu malu šapu. I onda mi je donela lopticu. Bacala sam joj lopticu, i igrale smo se žmurke, i preskakala je preko mojih nogu, i pričala sam joj, i gledala me je s velikim interesovanjem, pomerajući svoju pametnu glavicu kao da se čudi, i kao da se slaže, i kao da me ništa ne razume, i čak i kad mi je dosadilo, nastavila sam da se igram s njom, da joj zviždućem, i da pljeskam rukama ležeći na podu, dok mi je ona u neizmernoj radosti grickala kosu i naočare.

Posao sam ostavila za kasnije.

Bar tog popodneva bila sam osoba kakva moj pas misli da jesam.

Divno smo, moj mali prijatelj i ja, provele drugi dan praznika.

I ako ovde ima slocvnih grešaka, da znate da je kucala po tastaturi zajedno sa mnom.