Ogledalo

Na jednom nedavnom događaju srela sam slučajno mog poznanika, koji je plastični hirurg i ima privatnu ordinaciju.

„Zdravo, kako si”, opšta mesta razgovora ljudi koji se površno znaju i koji se ne poznaju.

U jednom trenutku, primetila sam kako mi se zagledao u lice.

Pošto volim da se šalim, rekla sam: „Zagledaš me? I?”

Podigao je jednu obrvu.

„Šta mi fali?”, pitala sam otvoreno, izlažući svoje lice i vrat njegovom stručnom pogledu.

„Vrat ti je super.”

„A šta fali mom licu”, pitala sam, očekujući neki, bar mali kompliment.

Kad ono, bup, pogodi me kao đuletom.

„Malo ti je šljusnulo ovde”, pokazao je na ivicu moje vilice.

„Ma, super sam”, rekla sam i krenula dalje, a on je za mnom dobacio nešto u stilu kako on to sve popravlja fino i s merom.

Nisam ni primetila da sam u tih nekoliko sledećih koraka kroz gužvu već jednom rukom zatezala mesto na kome mi je rekao da sam „šljusnula”.

Kada sam posle došla kući i dok sam skidala šminku, pogledala sam se u ogledalu. Nisam šljusnula, doktor priča gluposti.

A onda mi je palo na pamet da možda mi ne vidimo dobro. Da, u stvari, sebe nikada ne možemo videti očima kojima nas vide drugi. Da ima nečeg neobjašnjivog u tome kako čovek sebe percipira, i da možda i zato nikada stvarno ne možemo videti sebe. Mit o Narcisu možda leži upravo u toj maštovitoj zamućenosti percepcije sopstvenog lika u ogledalu.

Posle sam na nekim fotografijama videla da je doktor, možda, bio u pravu. Da mi, možda, zemljina teža stvarno radi o glavi i da se ta minijaturna šljusnutost ipak vidi.

Što naravno, nikako ne znači da bih otišla „pod nož”. To takođe ne znači ni da sam zbog toga pala u bilo koju vrstu očajanja. Pravo da vam kažem, nešto od tih zakona biologije i gravitacije mora i da se vidi, inače, zašto smo živeli?

Iste večeri, na Instagramu su mi iskočili najnoviji Madonini klipovi. Njoj se na licu ne vidi ni najmanja bora i ni trunka „šljosnutosti”, pa ipak njene godine i pokušaj da ih sakrije, vrište u nekoj sumanutoj agoniji – „mlađa sam od same sebe”.

Paradoks ove savremene borbe za večnu mladost leži u tome što na kraju ona uvek vodi u preterivanje. Lice bez bora, u stvari, ne da ne sakriva godine, ono priču o starenju samo pojačava. Zato, živele male nesavršenosti.