Nije danas lako biti drug, ali vredi potruditi se

Evo, da me pitate, nisam sigurna gde smo kao društvo stali na temu muško-ženskih prijateljstava?

Šta je beše zaključak većine? Nije moguće? Uvek se tu neko nekome sviđa, ili ste rekli moguće ako je žena ružna kao zmaj, ili je muškarac niži i siromašan, na primer…?

Čujem gde nam serviraju šta je javno mnjenje, tj. na televiziji (naglasak po novom na drugom samoglasniku), da se provlače neki ljudi s tumačenjima ljudskih odnosa aktuelnih pre jedan vek.

Postoji mogućnost da je nama na Miljakovcu jedna realnost predstavljana u mojoj mladosti, tj. u doba kad se to uči… i da nismo bili svesni realnosti u muško-ženskim odnosima u drugim opštinama. Sve je moguće u našoj zemlji! Sve!

Nas su učili da smo svi ljudi. To je polazna tačka.

Da ne razlikujemo ljude po rasnoj i etničkoj pripadnosti. Da ne razlikujemo ljude po ideologiji ili pripadnosti političkoj partiji. Smatralo se čak važno da među bliskim prijateljima imaš neistomišljenika, da imate konstruktivne teme za razgovor dok jedete domaće kolače jedni kod drugih na ručku. Da smo svi ljudi, i da kad jednom pukne guma, nestane benzina, majka mu je u bolnici, smrtni slučaj u porodici, bolesno dete, bolesno kuče, loša ocena u školi, mnogo je umoran radi u rudniku, žena nije stigla da skuva ručak, nema ko da sačeka decu iz škole…. da pomognemo.

Ne kažem ja da je lako. Biti danas nekome drug!

Uhvatite svoju drugaricu za ruku, ako je još uvek imate, a ako nemate – razmislite koliko bi bilo super da imate – i pravac na kolače!

Zaboravite muževe, momke, žene, švalerke, kolege…

Popijte kafu s drugom/drugaricom, 20 minuta. Gajite odnose s drugim ljudima bazirane na ljubaznosti, na razumevanju. Imajte vremena. To je za vašu dušu dobro.

Amin.