Najbolje godine

Svako doba ima svoje čari i neke muke. Čarolija se sećamo, kao i svih onih lepih, doživljenih situacija, a na mukama se valjda nešto i naučilo

Majka priroda me nije obdarila visinom, uvek mi je falilo nekoliko santimetara koje nisam imala, da bih bila zadovoljna. Da su mi makar noge bile malo duže, sve bi izgledalo bolje. Ali… Štikle nisam nosila, jer mi je bilo neudobno da jurcam, a i to su nosile „tetke”. Ma da je samo to bila tiha patnja. Za moj ukus, trebalo je da imam manje grudi i manje dupe. Sve se to pokrivalo širokim košuljama, tunikama, velikim majicama… takva je bila i moda. Bio je blam da viri bretela od brusa, na sve se mislilo.

A depilacija? Uf, uf, uf… Vreo vosak kod Olivere, koja kad cimne, oči iskaču od bola, ali trpi se sve. Do kuće mi noge bile vrele, što od voska, što od čupanja, pa sam imala utisak da sam pregorela. Kad počnu nove da rastu, moram da čekam jedno dve nedelje, da porastu, da može da ih „uhvati”.

Stalno neke muke. Čupaj dlake, drži dijete. Kad dođe proleće jedno dve nedelje prepolovim količinu hrane u tanjiru, jedem dva puta dnevno i budem nova devojka. Takve su mi bile dvadesete.

Čupaj dlake, drži dijete – takve su mi bile dvadesete

U trećoj dekadi sam postala mama, dobila novi tovar pitanja i tražila odgovore na sva, brinula, ustajala noću da vidim da li diše, razvela se, selila više puta sa sve nameštajem, šišala nakratko da mogu brže da se sredim, ponajmanje mislila samo na sebe, svuda stizala na vreme, radila, puna snage.

Kuća mi je ličila na staklenu baštu. Orhideje kao u cvećari, a sve moje. Drugarica mi je govorila da bi kamen procvetao kada bih ga posadila.

U trećoj dekadi sam postala mama, brinula, ustajala noću da vidim da li diše, ponajmanje mislila na sebe

Kad sam napunila četrdeset, bila sam ponosna. Napokon imam samopouzdanje, strahova je sve manje, dete lepo raste, možemo da se razumemo, iako pubertet buja i donosi nove zamke. Dosta sam putovala, i po Srbiji, i po inostranstvu. Pravila sam žurke dva puta godišnje, eksperimentisala u kuhinji vrlo uspešno, držala bezbroj dijeta bezuspešno, promenila firmu, išla sa društvom na more, kao nekad.

Kad sam napunila pedeset, imala sam utisak da se ništa ne menja, da mi je fenomenalno. Ne računam na svakodnevne trzavice, na sitna razočarenja, na male i velike nepravde, koje su sastavni deo naših života. Imala sam jednog druga nežnog zdravlja, a starijeg od mene, koji mi je često ponavljao: „E blago tebi, mlada, zdrava, lepa, uspešna…” Urekao me. Preko noći sam se suočila sa dijabetesom i svim njegovim granama, ali dobro je sve ispalo, jer ja njega držim pod kontrolom, a ne on mene.

Kad sam napunila četrdeset, bila sam ponosna – napokon imam samopouzdanje

I ove pedesete, koje polako krckam, imaju svoje čari. Bez obzira na tegobe, ništa me ne boli. Dete je poraslo u čoveka, dođe jednom nedeljno kod majke na ručak, pa mu spakujem i da ponese. To mi je tako romantično i lepo. Da imam farmerke iz gimnazije, verovatno bi mi bile i malo velike sada, nema više viška kilograma. Mogla bih sad da ređam unedogled, ali ima nešto ekstra, a to je – spokoj. To mi je falilo u svim prethodnim dekadama. Uvek neki nemir, neizdrž, neka trema… a sad toga nema. Sad je sve natenane. Povećao mi se i prag tolerancije, stepen razumevanja za drugačije mišljenje i ponašanje.

Shvatila sam da ništa ne mora, da sam se dosta namorala u životu, a sada mogu da biram bez griže savesti.

Nikad nije idealno. U mladosti od sitnica pravimo problem, a kako vreme prolazi shvatamo kako smo trošili silnu energiju na gluposti.

I ove pedesete, koje polako krckam, imaju svoje čari. Mogla bih sad da ređam unedogled, ali ima nešto ekstra, a to je – spokoj

Bio mi pre neki dan baštovan, da pripremimo dvorište za sezonu. Orezao lešnike, pregledao ruže i klematis i naručila sam jedno drvo jorgovana, običnog, vulgaris. Lila boje. Hoću da mi zamiriše svakog proleća. Obavezno i ledene muškatle za terase… da imamo nešto za početak, a onda ćemo da dopunjavamo. Kad izađem u dvorište da mi zamiriše i ruzmarin, i bosiljak, i lavanda. To već imam. Imam i stolice i ležaljke… možda bih mogla jednu ljuljašku za ovu sezonu…

Svako doba ima svoje čari i neke muke. Čarolija se sećamo, kao i svih onih lepih, doživljenih situacija, a na mukama se valjda nešto i naučilo. I najlepše, najskuplje cipele često žuljaju dok se ne razgaze.

Ovo su najlepše godine, godine u kojima sam naučila da uživam punim plućima.

Divno je proleće… za nove planove, nove ideje, za stara prijateljstva, za maštanje, za kafu sa drugaricama…