Lični kompas – osigurava mir u sopstvenom životu

Tanka je linija između vaspitanja, postavljanja granica i mešanja u naš život, suviše tanka. Često je ne osećaju ni oni koji je postavljaju, a još češće oni kojima je postavljana. Šta nam onda valja činiti?

Sigurno vam se nebrojeno mnogo puta dešavalo da vam ljudi nešto savetuju, predlažu, odmahuju glavom na vaša rešenja. Ne govorim o poslovnim zadacima i predlozima, nego o onim rešenjima koja vi birate za sebe, za svoj život.

Uvek se postavlja pitanje – odakle ljudima pravo da daju savete ako ih ne tražimo, odakle im ideja da mogu o vašem životu da znaju više i bolje od vas, ili još čudnije – da znaju šta je bolje za vas od vas samih.

Navikli smo na savete i preporuke. Još od malih nogu govore nam da se obučemo jer je odraslima hladno, da će nas boleti grlo ako jedemo sladoled (a šta ćemo sa Eskimima?), da ne gackamo po baricama posle kiše (uh, velika je to radost) jer će nam biti mokre noge i eto opet… bolesti.

Ono što se nameće kao jedina istina, najčešće izaziva otpor, jer malo je toga što je jedina, unikatna istina

Uče nas da slušamo, da ne protivrečimo, ne mudrujemo, da se ne pravimo pametni, ne odgovaramo. A da li je nas neko pitao da li je nama hladno ispod kape, šala, rukavica, debelog džempera i ko zna još čega, dok je napolju 14 stepeni?

I da li nas zaista ikada boli grlo, posebno od sladoleda? I zbog čega su nam obukli cipele koje propuštaju vodu kada pada kiša i ne možemo u barice? Nije! I da vam kažem, i neće! Ono što je još tužnije jeste što ni mi nismo pitali našu decu, ni deca svoju decu. Tako to ide u životu.

Suviše tanka granica

Kada odrastamo tako što stariji uvek znaju sve bolje od nas, onda se uljuljkamo u to stanje manje odgovornosti za sopstveni život. Postoji neko ko će nam ukazati na pravi put, ispraviti tanke linije u sveskama, naučiti tablicu množenja, pokazati ko je najbolja drugarica za nas, pokazati prstom na dozvoljene i nedozvoljene stvari u životu.

Govorim o pravu na izbore u životu, koji možda nisu usaglašeni sa izborima koje su naši roditelji priželjkivali za nas, ili koje mi ne želimo da naprave naša deca. Izbor je ipak individualna stvar

Deo toga je sigurno vaspitanje, koje jeste neophodno. Deo je postavljanje granica koje pomažu da ne zalutamo u zabran. Međutim, deo je direktno mešanje u naš život.

Tanka je linija između vaspitanja, postavljanja granica i mešanja u naš život, suviše tanka. Često je ne osećaju ni oni koji je postavljaju, a još češće oni kojima je postavljana. Šta nam onda valja činiti? Možda je za mnoge od nas suviše kasno da otkrivamo tu tanku liniju, ali nije kasno da onima kojima pomažemo u odrastanju i sazrevanju ne upadnemo u život nepozvani.

Kažu da se savet daje onome ko traži. To je sasvim u redu. Prestaje da bude u redu kada utiče na kvalitet onoga što smo zamislili da je naš život. Dobronamernost ne isključujem, naprotiv, ali zaista nema te osobe na svetu koja bolje zna šta je za nekog dobro od same te osobe.

Da bismo pomogli da se oni iza nas osamostale i učvrste u svojim stavovima, da ih osmisle, brane i odbrane, valjalo bi da im pomognemo da stavove postave. Stavove formiramo tokom celog života, neke korigujemo, neke dopunjavamo, neke odbacujemo. Sve zavisi od modela koji imamo u svom okruženju.

Stavove formiramo tokom celog života, neke korigujemo, neke dopunjavamo, neke odbacujemo

Ono što se nameće kao jedina istina, najčešće izaziva otpor, jer malo je toga što je jedina, unikatna istina. Neke stvari, jednostavno, ne važe za sve. Ne govorim ovde o osnovnim moralnim načelima, ona se podrazumevaju.

Govorim o pravu na izbore u životu, koji možda nisu usaglašeni sa izborima koje su naši roditelji priželjkivali za nas, ili koje mi ne želimo da naprave naša deca. Izbor je ipak individualna stvar.

Čak i najmanje stvari, poput izbora parfema koji ćemo sebi priuštiti, boje kose koju volimo, vrste literature koju čitamo, muzike koju slušamo, kafe koju pijemo, ipak su individualna odlika i odluka svakog od nas. Svako uplitanje u tu individualnost zapravo je uplitanje u nečiji život.

Na to su najosetljiviji adolescenti, ali zar nismo svi mi pomalo adolescenti? Ko od nas baš voli da mu neko drži predavanje, ili popuje, kako se to obično kaže?

Malo odstupa, ali je naš

Da se ne bismo dovodili u stanje da nam se ovo dešava, ili još teže, da ne bismo upadali u zamku onoga ko zna bolje, pustimo da drugi odlučuju o sebi. Složićete se da svako od nas ima neki svoj kompas.

Mislim na kompas u glavi. Možda on ne pokazuje baš uvek ispravno strane sveta, nekad malo odstupa, ali je naš.

Tanka je linija između vaspitanja, postavljanja granica i mešanja u naš život

Imamo iskustva s njim, znamo gde vodi, nekad malo zalutamo, ali se vratimo tamo gde smo pošli. Time na izvestan način osiguravamo mir u svom životu, a ako je mir u nama, mir je i oko nas.

Posebno kod onih koji ne vide, ili ne poštuju naš kompas. Zbog toga je kompas dragocen i ako ga do sada niste imali, omogućite sebi da ga priuštite.

Mislim na onaj kompas u glavi koji je samo vaš, i koji zna gde vam valja biti i opstati.