devojka sedi u fotelji sama

Mir u nama pomaže da sve dođe na svoje mesto – vežbajmo „ništaš”

Holandsko „niksen” i italijansko „Il dolce far niente”, pojmove za dokolicu, srpski zet Robert na naš jezik prevodi kao „ništaš”. Mi često radimo „ništaš”, a da nismo svesni značaja trenutka koji posvećujemo samo sebi

Prvo sam pročitao objavu dr Jelene Soldatović o miru:

…Zato je mir posebno važan, kao i zadržati mir u sebi. Ništa nije slučajno i ako narušimo svoj mir strahom, tugom, čak i opravdanom ljutnjom, nećemo uticati na proces. Mir u nama pomaže da sve dođe na svoje mesto, po zakonima višim od zemaljskih kojima se pokorava sve, sem čovekovog ega.

A onda sam se čuo sa mojim prijateljem Robertom, s kojim završavam knjigu o našem putu na Hilandar. Objasnio je da tu vrstu mira u Holandiji ljudi postižu nečim što zovu niksen, da Italijani to zovu Il dolce far niente, i da su to, naravno, doveli do savršenstva.

Stari Grci imaju dve reči za vreme: χρόνος (hronos), koji pokazuje vreme na našem satu, dok je καιρός (kairos) vreme kako ga mi osećamo, pa nekad može malo da stane ili da se ubrza. Zato je Robert predložio da na srpskom to bude ništaš.

Za mir je neophodno da iza njega sledi akcija, jer za sreću se treba izboriti

par sedi na kaucu

To mi se jako dopalo, jer mi često radimo ništaš, a da nismo svesni njegovog značaja. I da ne mislite da je Robert „guglovao” pogrešno, moram da kažem da kao srpski zet tečno govori srpski, piše ćirilicu, a pomalo zna i staroslovenski.

Kao Holanđanin, naravno, zna holandski, engleski, nemački, pošto deo života provodi u Italiji tečno govori i italijanski, a trenutno uči grčki.

Čekanje i sedenje nije dovoljno

Očigledno da nam svima nedostaje trenutak koji posvećujemo sebi, jer nas vreme i mesto gde živimo tera da stalno nešto radimo. Konkretno, ja sam jedino okrenut sebi u fitnes klubu, gde čak i ne nosim mobilni, ali pošto trčim, ispada da ipak radim nešto.

Očigledno da sam se navikao na tu vrstu ličnog mira, pa mi tada dolaze sveže ideje, a nekad rešim i teške probleme.

Moja koleginica Marija ima ritual sa jutarnjom kafom, kada lagano, isključena od sveta, razmišlja i dolazi do iznenadnih rešenja. Pitam se da li je to naš kairos ili „mir u nama”.

Kairos je često prikazan samo kroz pramen kose koji je teško uhvatiti, upravo onako kako se sreća izmigolji kada nismo na nju usredsređeni

zena drzi solju sa cajem i knjigu na kolenima

Meni se oduvek dopadao Kairos. Kako smo nekad učili u gimnaziji, on je grčki bog koji donosi sreću, ali samo onima koji je žele. Čini mi se da samo čekanje i sedenje nije dovoljno.

Očigledno je za mir neophodno da iza njega sledi akcija, jer za sreću se treba izboriti. Kairos je često prikazan samo kroz pramen kose koji je teško uhvatiti, upravo onako kako se sreća izmigolji kada nismo na nju usredsređeni.

I tu jeste suština – da bismo bili usredsređeni, moramo sebi da damo šansu da osetimo mir. Ispada da nam se taj mir migolji kao i sreća, da nam savremeni trenutak, virtuelni svet i pritisak života ne dozvoljavaju ni da se na trenutak izborimo za sebe.

Da sedimo i ne radimo ništa, da se vratimo u koordinatni sistem i postignemo ponovo ravnotežu sa okolinom i prirodom. Očigledno da do mira u nama nije lako doći.

Ravnoteža sa okolinom i prirodom

A onda sam pročitao članak u Tajmsu o tome da praktikovanje niksena predstavlja holandski koncept borbe protiv stresa i sagorevanja na poslu, i shvatio da je Robertov prevod odličan. U članku se kaže da istraživanja podržavaju ideju da lutanje vašeg uma može da podstakne kreativne misli, čak i poboljša sposobnost da nađete rešenje za nerešive probleme.

Istraživanja podržavaju ideju da lutanje vašeg uma može da podstakne kreativne misli, čak i poboljša sposobnost da nađete rešenje za nerešive probleme

devojka sedi na balkonu i pije kafu

Studija iz 2013. objavljena u časopisu Frontiers in Psychology o prednostima i nedostacima lutajućeg uma, pokazala je da ovaj proces može pomoći pojedincu da se inspiriše za postizanje svojih ciljeva i stekne jasnu ideju šta treba preduzeti u budućnosti, i pored stresa i svega što nas okružuje.

Ipak, čini mi se da kod nas stres nije toliko važan, koliko trenutak mira za koji svako od nas treba da se izbori u ovo ludo vreme.

Zato, kad ne radimo ništa, vežbajmo ništaš.