Lice i naličje

Nedavno me je slikao profesionalni fotograf, a potom mi je poslao lepo sređene, tačnije – obrađene slike. Već na prvi pogled, bila sam sama sebi neobična

Nedavno me je slikao profesionalni fotograf, a potom mi je poslao lepo sređene, tačnije – obrađene slike. Već na prvi pogled, bila sam sama sebi neobična. Kao da je u pitanju bio neko drugi – i jesam ja, i to nisam ja! Kada sam malo bolje pogledala, umetnik se malo zaigrao fotošopom. Ispeglao mi je bore oko usana, takozvane smejalice, skinuo mi je podočnjake, i obrisao moju najveću brigu – dve bore između obrva koje me neviđeno nerviraju jer me čine strogom i starijom. I, odjednom sam izgledala zategnuto, ten mi je bio skoro porcelanski, obrazi malo punačkiji, sve je bilo gotovo savršeno. Ali, u toj savršenosti i zategnutosti, nešto je nedostajalo: nedostajao je karakter, prebrisana mi je ličnost, moja neizgovorena reč, misao, ono što je bilo i ono što će biti. Bilo je to savršeno lice koje ne govori ništa, lice koje nema šta da kaže, bilo je to lice koje ne zanima ništa osim da se na njemu ništa ne vidi. Kome takvo lice može da se dopadne?

Kad sam se suočila sa svojom prerađenom fotografijom, osetila sam kao da mi je neko obrisao sve što znam, sve što sam bila i sve što jesam. Kao neka mala simbolička smrt

Zamolila sam fotografa da mi ponovo pošalje neobrađene fotografije. I odjednom, na njima je zasijao život, nesavršen, sa borama i podočnjacima, sa prirodnom linijom usana koja zadržava u isto vreme i osmeh, i žurbu, i kritičku misao, pa čak i mrvu sete. Nikada sebi nisam bila lepša, tako nesavršena, s tim licem nedodirnutim fotošopom i peglanjem, s tim licem koje govori o svim snovima i kasnim leganjima, o srećama i ponekoj suzi, o stvarnosti, rečenicama, pričama, godinama. I objavila sam je na Instagramu. Neki su hvalili moju hrabrost da se tako „izložim”, u ovoj eri izveštačene i virtuelne estetike. Ali uopšte nije bila u pitanju hrabrost, nego radost.

Kad sam se suočila sa svojom prerađenom fotografijom, osetila sam kao da mi je neko obrisao sve što znam, sve što sam bila i sve što jesam. Kao neka mala simbolička smrt. Povratak mojoj originalnoj nesavršenosti, shvatila sam kao da mi se vratio moj obični, divni, stvarni život. Lice života.

Fotošop ućutkuje svako lice, a verujte mi na reč, lice bez karaktera je nevidljivo.