Pogled na Novecento muzej u Milanu. Vidi se deo milanske katedrale, a iza deo muzeja.

Umetnost u 21. veku – Pikaso ili Instagram?

Piše: Prof. drNenad Dikićseptembar 20, 2025septembar 19, 2025

Proveo sam dan u Milanu, lutajući od trga ispred Milanske katedrale do neverovatnog muzeja Novečento. To je mesto gde su sabrana dela slikara 20. veka, kao što su Pikaso, Brak, Kandinski, Bočoni, Karo. Slike koje su obeležile početak moderne umetnosti. One koje su menjale tok umetnosti. Bilo je jako intersantno videti čitav jedan vek iz tog ugla. Počev od politike, borbe za ljudska prava do uvek važnih tema vezanih za kuću, porodicu i ženu.

I dok sam stajao ispred jednog Bočonija, posmatrajući boje koje se razlivaju kao muzika, primetio sam nešto što me je iznenadilo. Mladi posetioci ulazili su u muzej u grupama i, gotovo bez zadrške, zaobilazili sale sa remek-delima. Penjali su se stepenicama ka petom spratu, tamo gde je veliki stakleni prozor s pogledom na čuvenu Milansku katedralu. I tu su ostajali, izvlačeći telefone da naprave onaj kadar za Instagram. Nije bilo u pitanju samo slikanje već i koreografija, većina ih je bila ekstravagantno obučena.

U tom trenutku zapitao sam se: Da li su dela velikih majstora izgubila moć da zaustave dah? Kako je moguće da su platili ulaznicu, protrčali kroz sale, samo da bi se slikali za društvene mreže. Zašto oni ne osećaju isto uzbuđenje koje smo mi nekada osećali pri prvom susretu sa impresionistima, Van Gogom, Gogenom ili Sezanom?

Velika sala na vrhu muzeja Novecento u Milanu iz koje se pruža zavidan pogled na katedralu.

Generacije koje su odrastale uz impresioniste, i ne samo uz njih, pamte trenutak kada su ih slike oborile s nogu. To je bio šok boje, poteza, genijalnosti, osećaj da umetnost menja život.

Danas, izgleda da mladi ne traže uzbuđenje u galeriji nego u digitalnom prostoru. Njihovo iskustvo umetnosti više je povezano sa selfijem, kadrom i lajkovima nego sa tihim kontemplacijama ispred platna.

Izgeda da se odgovor krije u vremenu u kome živimo. Današnje generacije rođene su u svetu preobilja slika. Svakodnevno ih preplavljuju hiljade vizuelnih sadržaja na društvenim mrežama. Njihov prag iznenađenja, vizuelnog šoka, mnogo je viši nego što je bio naš. A ritam njihovog života oblikovan je skrolovanjem i brzim prelaskom s jedne slike na drugu. Zadržati se deset minuta ispred jednog platna njima deluje neprirodno, skoro arhaično.

Ipak, ne mislim da umetnost za njih nema smisla. Ona je i dalje tu, ali možda traži druga vrata. Više ih privlače izložbe koje su interaktivne, gde mogu da uđu u prostor slike, da se kreću, da postanu deo dela. Digitalne projekcije Van Goga u kojima posmatrač hoda kroz zvezdano nebo možda im se čine uzbudljivije od originala u muzeju. Njihova umetnost je iskustvo – svetlo, zvuk, kretanje, a ne statična kontemplacija.

Možda je i u tome ključ. Mi smo u umetnosti tražili tišinu i unutrašnje pomeranje. Oni u njoj traže trenutak koji mogu da podele, kadar koji prenosi emociju. A to nije manje vredno – to je samo drugačije.

Možda današnje generacije ne prilaze Pikasu na isti način kao njihovi roditelji ili bake i dede. Ali to ne znači da on za njih nema značaj. Možda je put do tog značaja drugačiji: kroz digitalnu interpretaciju (aplikacije, VR), kroz priče koje povezuju umetnost i savremeni život ili kroz obrazovanje koje im pomaže da razumeju zašto je neka slika prelomila epohu.

Želim da verujem da umetnost nije nestala iz života mladih, samo se njena vrata otvaraju na novim mestima.

Generacija Instagrama možda prvo potraži kadar s katedralom, ali to ne znači da jednog dana, iznenada, neće stati pred Pikasa i osetiti isto uzbuđenje kao i mi kada smo prvi put otkrili Van Goga. Razlika je samo u tome što njihov prvi klik više nije na platnu – već na ekranu.