Spomen-muzej Nadežde i Rastka Petrovića – priča o talentu, uzletu i stradanju

U beogradskoj Profesorskoj koloniji, u ulici Ljubomira Stojanovića 25, ponovo je, posle 40 godina, za posetioce otvoren Spomen-muzej Nadežde i Rastka Petrovića. O posetama se možete informisati na sajtu, koje se zakazuju putem mejla.

Nadežda Petrović, rodonačelnica srpske moderne umetnosti, ona koja je umrla od tifusa lečeći ranjenike u valjevskoj bolnici, perjanica talasa koji je Jovan Skerlić nazvao nacionalnim feminizmom, ona čiji lik svakoga dana gledamo na novčanici od 200 dinara, bila je najstarije dete u porodici Petrović.

Rastko, pesnik i romanopisac kome su se divili Andrić, Crnjanski i Isidora Sekulić, nesmiren duh i putopisac, bio je najmlađe od devetoro dece, od Nadežde mlađi 25 godina. U spomen-muzeju, svako od njih ima svoj deo, u kome su izložene sačuvane fotografije, rukopisi, prepiska i lični predmeti.

Dopisnica sa likom Nadežde Petrović, 1909. ©  Narodni muzej Srbije

Sestra Ljubica kao čuvar vredne zaostavštine

Treći deo postavke posvećen je celoj porodici Petrović, koja je po kulturi i duhu koji je u njoj vladao bila stožerno okupljalište intelektualnog Beograda svoga vremena i čija su sva deca bila izuzetna. Među njima, sestri Ljubici, udatoj Luković, usud je dodelio ulogu čuvara uspomena. Ona je i najduže živela, i 1975. godine je svoju kuću i sve sačuvane artefakte od neprocenjive važnosti za srpsku kulturu poklonila Narodnom muzeju kao legat.

Međutim, već posle desetak godina, legat je zatvoren jer je kuća bila u oronulom stanju, da bi gotovo četiri decenije kasnije, krajem maja ove godine, bila obnovljena i otvorena za posetioce.

Taj treći deo izložbe važan je za razumevanje porodičnog kulturološkog ambijenta, bez koga, prema rečima kustoskinje Marije Đorđević, ni Nadežda ni Rastko, ni ostali članovi porodice, ne bi bili to što su postali.

Ljubica Petrović sa violinom, 1910, fotografija Nadežde Petrović. ©  Narodni muzej Srbije

Najviše umetnička i najviše jugoslovenska kuća

Dimitrije Mita Petrović bio je profesor i istoričar, poslanik Radikalne stranke, a njegova žena Mileva, rođena Zorić, bila je učiteljica i u mladosti članica Ujedinjene omladine srpske, u bliskom srodstvu sa novosadskim političarem i tribunom Svetozarom Miletićem. Živeli su u Čačku kad im se 1873. rodila prva ćerka, Nadežda. Posle desetak godina preselili su se u Beograd, u kuću kod Palilulske pijace, koju je Mita nasledio od svog dede po ocu, trgovca Hadži Maksima. Mita se zaposlio u Ministarstvu finansija. U toj kući u Beogradu im se 1898. rodilo i najmlađe dete, sin Rastko.

Kuća Petrovića bila je puna vrednih ikona, knjiga i muzičkih instrumenata. Postala je stecište umetnika, političara i rodoljuba, koje je vezivala želja za ujedinjenjem svih Južnih Slovena, zbog čega su je savremenici opisivali kao „najvše umetničku i najviše jugoslovensku kuću u Beogradu”.

Želela je da bude slikar, a ne udavača

Sva su deca bila podsticana da se obrazuju i razvijaju svoje talente, tako da je Nadežda završila Višu žensku školu u Beogradu, a paralelno učila slikarstvo u školi Đorđa Krstića i potom u Kutlikovoj školi.

Slobodarski duh u kome je odrastala naveo je Nadeždu da razbije jedan od najtvrđih tabua svoga doba. Raskinula je veridbu sa oficirom, uvređena što je njegova majka tražila preveliki miraz. U pismu svojoj majci ovako je obrazložila svoju odluku:

„O mojoj udaji nema govora više, ja hoću da sam slikar, a ne žena, žena ima dosta.(…) Ako mi zaista želiš sreću, onda ćeš i ti od mene očekivati samo da budem slikar, a ne udavača.”

Osnovala je Sićevačku koloniju

Potom se Nadežda svim žarom posvećuje slikarstvu, o državnoj stipendiji studira u Minhenu kod Ažbea, gde upoznaje avangardne slikare, među kojima i Kandinskog. Po povratku iz Minhena radi kao nastavnica crtanja u Višoj devojačkoj školi i potom u Ženskoj gimnaziji.

Ipak, njena prva samostalna izložba iz 1900. nije primljena sa odobravanjem, jer je bila previše moderna. Ali Nadežda nije razočarana jer, kako je sama rekla, zna da je „za obrazovanje publike potrebno vreme”.

Učestvuje u osnivanju Lade i Kola srpskih sestara.

Osnovala je 1905. Prvu jugoslovensku umetničku koloniju u Sićevu, koja i danas okuplja likovne umetnike svake godine.

Prijateljstvo s Ivanom Meštrovićem

O Nadeždinom prijateljstvu s Ivanom Meštrovićem svedoči njihova bogata prepiska i sačuvana fotografija ateljea koji su delili u Parizu tokom 1911 (naslovna fotografija). Meštrović je bio čest gost u kući Petrovića u Beogradu. Izradio je Nadeždinu bistu, ali je uradio i bistu Nadeždine mlađe sestre Anđe, čuvene lepotice, koja je vanredno studirala komparativnu književnost na Univerzitetu u Beogradu, govorila francuski, nemački, italijanski, češki i ruski jezik, i bila vatreni rodoljub, kao i cela porodica.

Kako te dve biste nisu preživele Drugi svetski rat, 1954. sestra Ljubica je Meštrovića, koji je tada već živeo u Americi, pismom zamolila da ih po sećanju ponovo izradi i on je pristao. Ni Nadežda ni Anđa tada nisu bile žive.

Angelina (Anđa) Petrović, 1910, fotografija Nadežde Petrović. ©  Narodni muzej Srbije

Prvi ženski miting i pismo Tolstoju

Kad je 1908. Austrija izvršila aneksiju Bosne, Nadežda je organizovala prvi ženski miting na današnjem Trgu republike, na kome je govorilo više žena, a njen govor je bio najduži. Sa mitinga je izdata i rezolucija žena.

Na svoj način joj se priključila i mlađa sestra Anđa, koja je tada imala samo 17 godina. Napisala je nadahnuto pismo Lavu Tolstoju, tražeći od njega podršku za svoj porobljeni narod i nazivajući ga apostolom ugnjetenih.

Ganut Anđinim pismom, Tolstoj je napisao i objavio jedan od poslednjih svojih spisa, političko-filozofsku raspravu „O prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Austriji”.

Nadežda Petrović ispred rezervne vojne bolnice, Prizren, 1912/1913, fotografija Nadežde Petrović. ©  Narodni muzej Srbije

Golgota Velikog rata

Anđa je umrla 1914, u 23. godini, na samom početku Prvog svetskog rata. Ta vest je Nadeždu zatekla dok je kao bolničarka negovala srpske vojnike ranjene i obolele od tifusa u vojnoj bolnici u Valjevu. Već sledeće godine Nadežda je i sama obolela od tifusa i umrla. Iste godine umrla je i njena sestra Draga, kao studentkinja medicine u Nemačkoj, a brat Vladimir, aktivni oficir, poginuo je prilikom prelaska srpske vojske preko Albanije.

Albaniju je prešao i najmlađi brat Rastko. Imao je samo 16 godina i strahote koje je video i doživeo zauvek su se urezale u njega. Ko zna šta bi s njim bilo tokom te golgote, da zajedno s njim nije išla i sestra Zora, koja je posle majčine smrti najviše brinula o njemu.

Prvu pesmu, Rastko Petrović objavio je u Krfskom zabavniku 1917, a tada je upoznao i pesnika Plave grobnice Milutina Bojića.

Rastkovo školovanje u Nici i Parizu

Rastko je stigao u Francusku, gde je u Nici završio gimnaziju i upoznao se sa nadrealistom Dušanom Matićem. U Nicu su, pored sestre Zore, stigle i Jela, Ljubica i Milica. Milica je pred rat, 1910. objavila zbirku poezije, ali se posle rata udala i nije više objavljivala. Umrla je u Beogradu 1967.

Sestre se posle rata vraćaju u Beograd; Rastko u Parizu studira prava, a paralelno je upisao književnost i istoriju umetnosti.

Rim, Afrika, Amerika

Po diplomiranju 1922, Rastko Petrović se vratio u Beograd. Njegov prvi objavljeni roman i prvu zbirku pesama publika je teško razumevala, ali su ih veličali Andrić, Crnjanski i Isidora Sekulić.

Ne drži ga mesto, pa obilazi zemlju i piše putopise. Dobija službu u diplomatiji, prvo u Vatikanu, gde radi sa Milanom Rakićem. Godine 1928. odlučuje da ode na put u Afriku, što je u ono vreme bilo neizvesno i opasno putovanje. Tokom dve godine u Africi, fotografiše, snima dokumentarni film i piše putopis Afrika.

Kasnije postaje vicekonzul u Čikagu, pa sekretar poslanstva u Vašingtonu, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Posle rata, 1945. godine, njegov zahtev da se vrati u zemlju biva odbijen i tada počinje njegov nesrećni emigrantski period.

Rastko Petrović u svojoj sobi, Vašington, fotografija ©  Narodni muzej Srbije

Rukopis kapitalnog romana Dan šesti

Rastko Petrović umro je 1949, ne doživevši da svoje kapitalno delo, roman Dan šesti, vidi objavljeno. U spomen-muzeju u beogradskoj Profesorskoj koloniji danas se može videti rukopis tog romana na engleskom jeziku, sa zabeleškama Marka Ristića na marginama. Ristićeva preporuka i delimična promena kulturne politike u socijalističkoj Jugoslaviji omogućili su da Dan šesti bude objavljen 1961. godine.

U legatu sestre Ljubice Luković, pored 30 Nadeždinih slika, čuva se i sedam akvarela Rastka Petrovića, među kojima Bekstvo u Egipat, Predeo iz džungle i Orijentalna igračica.

Kako se tokom svog boravka u Parizu i drugde po svetu Rastko Petrović družio sa predstavnicima svetske umetničke avangarde, u njegovoj zaostavštini nalazi se bakropis Pabla Pikasa Žena s knjigom, Modiljanijev crtež Ženski akt, Koktoov crtež, Rodenov akvarel, crtež Maksa Ernsta i slične dragocenosti.

Naslovna fotografija / Atelje Nadežde Petrović i Ivana Meštrovića u Parizu, 1911/1912., Fotografija Nadežde Petrović ©  Narodni muzej Srbije