Nobelovka En Karson: Mrzim i volim, dakle – čovek sam

En Karson, ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost, zvuči kao niko drugi. Svaka njena stranica navodi na razmišljanje. U doba glorifikacije jednostavnosti, Nobelov komitet nagradio je delo koje se odlikuje ozbiljnošću. En Karson je tek treća osoba od pera koja je dobila Nobelovu nagradu, a rođena je u Kanadi. Danas živi na Islandu.

Dok sluša vetar u Rejkjaviku

Kad su iz Nobelovog komiteta zvali da jave važnu vest, En Karson je sedela u svojoj kuhinji, u kući pored mora u Rejkjaviku, i osluškivala vetar. Pila je čaj, čitala književni časopis i primetila da pod treba obrisati. Zvonjava ju je uznemirila, pa je okrenula telefon. Na kraju se javio njen muž.

Kanađanka En Karson u Island se zaljubila nakon poziva da zajedno s još jednim pesnikom održi književno veče u neobičnoj biblioteci. Kad je napravljena nova zgrada biblioteke, u ispražnjenu staru zgradu Islanđani su smestili instalaciju sačinjenu od širokih staklenih cevi. Svaka od tih cevi ispunjena je vodom nastalom otapanjem jednog glečera. Kako islandski glečeri zbog klimatskih promena polako nestaju, njihova voda, kod svakog glečera drugačijeg sastava, ostaće sačuvana u toj biblioteci.

To književno veče, pričala je kasnije En Karson, na početku je izgledalo kao katastrofa, jer su celokupnu publiku činila samo dva posetioca. Ipak, na kraju se to veče izrodilo u dugogodišnje prijateljstvo sa to dvoje posetilaca i u odluku da se preseli na Island.

Antika i nove forme

Ne čudi stoga što u jednoj svojoj pesmi En Karson kaže: „Treba više da naučim o znakovima”.

Kada je Nobelov žiri obrazlagao zašto je ovogodišnju nagradu (12 miliona švedskih kruna i svetsku slavu) dodelio En Karson, istakao je da je ona „u razigranom dijalogu sa klasičnom tradicijom stvorila nove forme savremene književnosti”. Među te nove forme spadaju poetski eseji, romani u stihovima, autofikcijski romani u kutijama, zbirke pesama. Njene adaptacije antičkih drama izvode se u pozorištima i koriste kao libreta za opere. En Karson celog života prevodi sa latinskog i starogrčkog: poeziju Sapfo, tragedije Eshila, Sofokla i Euripida.

Antička književnost obeležava i delo i život En Karson. Predavala je na brojnim univerzitetima u Kanadi i SAD. Ta ljubav se kod nje javila još u detinjstvu.

Zbog starogrčkog – „profesorka” sa 13 godina

En Karson je rođena u Torontu 21. juna 1950, ali se tokom detinjstva stalno selila zbog očevog posla. Otac joj je bio menadžer u banci, a kanadski bankarski sistem toga vremena imao je pravilo da menadžeri moraju da menjaju ispostavu na svake tri godine. Tako En nije mogla da gradi trajna prijateljstva, ali je bila okrenuta učenju.

Imala je 13 godina i išla u nižu gimnaziju u gradiću Port Houp na obali jezera Ontario, kad je zamolila svoju profesorku latinskog jezika da joj za vreme odmora pomaže da uči starogrčki. Treba li reći da u tom trenutku u Port Houpu niko nije učio, niti predavao starogrčki. Ali je profesorka latinskog znala i starogrčki, i bila je srećna što En želi da ga uči. Zbog svega toga, od svog četiri godine starijeg brata Majkla dobila je nadimak Profesorka.

Psihičke drame nisu božanstvo

Njena prva i najtrajnija književna opsesija bila je starogrčka pesnikinja Sapfo, koja je živela 600 godina pre Hrista. Kad je otišla na studije u Toronto, njena interesovanja će se širiti. Zajedno s još nekoliko kolega, En Karson će napraviti grupu obožavalaca dela Oskara Vajlda, od koga je, reći će kasnije, naučila ironiju prema samoj sebi. Tako je postao moguć njen stih: „Zašto da pravim božanstvo od sopstvenih psihičkih drama.”

Ipak, En Karson je čak dva puta napuštala fakultet, pre nego što je diplomirala. Prvi put zbog ranog braka, sklopljenog kad su joj bile 22 godine i razvedenog osam godina kasnije. Ni u životu, ni u karijeri kod En Karson ništa nije išlo uobičajeno i pravolinijski.

Doktorirala je sa tezom pod naslovom „Mrzim i volim, dakle čovek sam”. U to vreme ima tridesetak godina i svoju akademsku karijeru počinje na Univerzitetu u Kalgariju.

Biti neko za kim se čezne

Prve svoje pesme En Karson objavila je u književnom časopisu 1984, i za njih dobila nagradu, ali je to ostalo u vrlo uskom krugu. Knjiga koja je njeno ime učinila poznatim u književnim krugovima došla je dve godine kasnije. Bio je to esej pod naslovom „Eros gorkoslatki” (Eros the Bittersweet), koji je nastao tako što je preradila doktorsku tezu. Pošto je tada predavala klasične jezike na Univerzitetu Prinston u SAD, knjigu je objavila kod univerzitetskog izdavača u malom tiražu. To knjigu neće sprečiti da 1999. bude uvrštena na listu 100 najboljih nefikcionalnih knjiga 20. veka.

U tom eseju ona analizira eros, i kaže da je želja vezana za čežnju, a samim tim i za nedostatak. Te ideje će se pojavljivati kroz celo stvaralaštvo En Karson, kao i u primeru sledećih redova iz njene naredne knjige „Kratka slova”:

„Suština je da se bude
neko za kim se čezne. Svejedno da li je
prekrivač dug, ili je preduga noć, ili te zapalo
ovo ili ono mesto za počinak – neko ko se
čeka, sve dok se trava ne uskomeša, i ona se
pojavi, s paradajzom na dlanu.”

Soba sa tri radna stola

„Kratka slova” (Short Talks), prvu sledeću knjigu pesama u prozi, En Karson objavila je kad je imala 42 godine. Ta knjiga, s predgovorom i novom recenzijom, ponovo je objavljena 2015. Tada je En Karson ispričala da je knjiga nastala tako što je ona prvo radila crteže prizora iz prirode i davala im naslove, a kasnije je svaki od tih naslova proširila u lirski zapis.

Sve vreme tokom devedesetih predaje klasičnu književnost i jezike na Mekgil univerzitetu u Montrealu, piše eseje, kritike, stručne radove, prevodi, a pesme objavljuje tek pojedinačno, u časopisima, i one uglavnom bivaju zapažene i nagrađene. Imala je, kaže, tada u stanu tri radna stola, jedan za akademske radove, jedan za eseje, jedan za umetnost. I na svakom – rukopis na kome trenutno radi.

Posao pisca je da primećuje male stvari

Tako joj 1995. u Njujorku izlaze dve knjige. Prva je je „Staklo, ironija i Bog”, koja se sastoji od poetskog eseja i jedne duge pesme o tri usamljene žene: pesnikinji, njenoj majci i Emili Bronte. Druga je Plainwatter, zbirka poetskih i proznih zapisa, za koje stručnjaci tvrde da „je to najuzbudljivija poezija na engleskom jeziku”.

Objavila je i putopisno-kontemplativnu knjigu o hodočašću u Španiji na kome je prešla više od trista kilometara peške, što je trajalo šest nedelja. Svake večeri beležila je utiske i misli sa tog pešačenja i od njih je nastala knjiga.

Reći će: „Šta je mišljenje? Razmišljanjem zovemo kad podaci dođu iz spoljašnjeg sveta, prođu kroz i izađu iz mozga drugačiji nego kad su stigli.”

Kaže kako sve vreme pokušava da ne piše o sebi, ali da na kraju ipak nema ničega o čemu se može pisati sem onoga što se desilo u realnosti. „Posao pisca je da primećuje male stvari”, rekla je.

Lepota muža i tango ljubomore

Nagrade su počele da stižu 1997, a već sledeće 1998. izlazi njen posebno istican roman u stihovima „Autobiografija crvenog”. Ne samo da se „Autobiografija crvenog” smatra njenim najboljim delom već je posebna i po nečemu što se poeziji inače ne dešava – prodata je u tiražu od, za poeziju nezamislivih, 25 000 primeraka.

Tokom 2000. i 2001. dobila je veliku američku Mekartur književnu nagradu, Grifin nagradu i postala prva žena u istoriji koja je dobila veliku T. S. Eliot nagradu. Objavila je tri knjige. U Man in the Off Hours kombinuje poeziju, eseje, prevode, epitafe i razne druge forme, što je Nobelov komitet nazvao „neočekivanim literarnim konstelacijama”.

U romanu u stihovima „Lepota muža” (The Beauty of the Husband) govori o braku i njegovom raspadu. Podelila ga je na 29 tango plesova, čime je ilustrovala temu ljubomore koja se kroz tekst provlači. U isto vreme, objavila je i vrlo značajnu knjigu prevoda na savremeni engleski svih do tada pronađenih stihova pesnikinje Sapfo.

Kutija za izgubljenog brata

Istovremeno, 2000. doživljava veliki lični gubitak. Njen brat Majkl umire u Kopenhagenu. Ali cela priča ima zaplet antičke tragedije. Zbog probema koje je u mladosti imao sa drogom, a da bi izbegao zatvor, Majkl je pobegao iz Kanade i nikome nije javio gde je. Kada je konačno posle 22 godine neizvesnosti stupio u kontakt sa En, dok se ona pripremala da otputuje na dogovoreni susret, stigla je vest da je Majkl umro.

Posle desetak godina, objaviće knjigu „Noks”, koja je nastala iz onoga što je nazvala „Kutija za brata”. U periodu tugovanja, En Karson je u jednu kutiju stavljala tekstove i pesme koje je pisala, delove porodičnih fotografija, odlomke sačuvanih bratovljevih pisama, kao i jednu Katulovu pesmu posvećenu njegovom bratu koji je poginuo u Trojanskom ratu.

Nije znala šta bi s tim. Tada je njen muž i saradnik, kako uvek kaže za Roberta Karija, svog dugogodišnjeg životnog saputnika, osmislio da se njen književni epitaf bratu štampa na dugačkom papiru koji će se saviti u obliku harmonike i spakovati u kutiju. I ta knjiga je ovenčana nagradom.

Herkul kao ratni veteran

Nakon što je krajem 1990-ih Mekgil univerzitet ugasio odsek za antičku književnost, a time i njeno radno mesto, En Karson radi kao gostujući predavač na mnogim univerzitetima, ali uspeva i da mnogo više piše i prevodi.

Knjigu „Dekreacija” objavila je 2005, a 2006. izlazi knjiga „Bolne lekcije” (Grief Lessons), koja sadrži njene prevode četiri Euripidove tragedije. Objavljuje knjigu o svom deda-stricu koji je bio gluvonem. Za knjigu Red Doc iz 2013, u kojoj je Herkul oštećeni ratni veteran, dobila je po drugi put kanadsku Grifin nagradu, što je presedan u istoriji te nagrade.

Boksom protiv Parkinsona

U to vreme počinje da radi poetske performanse i da piše adaptacije antičkih drama u koje uvodi ličnosti iz novijih epoha kao što su Hegel, Breht, Beket, Virdžinija Vulf. Verziju jedne Euripidove tragedije pod naslovom „Norma Džin Bejker Trojanska”, u kojoj je Merilin Monro stavila u poziciju Jelene Trojanske, objavila je 2019. Drame u njenom prevodu igraju se u mnogim pozorištima, a u njenoj verziji Sofoklove Antigone naslovnu ulogu igrala je Žilijet Binoš.

Dobija važne književne nagrade u mnogim zemljama Amerike i Evrope.

Imala je već 70 godina kad su ona i Robert Kari odlučili da se nastane na Islandu, ostrvu leda i vatre. Da ima Parkinsonovu bolest obelodanila je u svom eseju „Stavi rukavice” (Put On the Gloves!). Bolest je ometa u njenoj dugogodišnjoj navici da sve prvo beleži rukom. Kao fizičku i mentalnu terapiju koristi časove boksa, jer joj oni pomažu da očuva koordinaciju pokreta ruke i oka.

Naslovna fotografija – Shutterstock.com