Mina Karadžić, zvezda među zvezdicama

Kad si zvezda, sele moja, nek si među zvezdicama, zapisao je romantičarski srpski pesnik Branko Radičević u spomenar Mini, ćerki reformatora srpskog jezika i pisma Vuka Stefanovića Karadžića, a ti stihovi se pevaju i danas. Dok je Branko u čitankama, a Vuk čitav muzej deli samo sa Dositejem Obradovićem, priča o Mini ostaje uvek nekako u senci velikana koji su je okruživali.

Sveta Mandić – Mina Karadžić, autoportret, ulje na platnu © ljubaznošću muzeja Vuka i Dositeja

Monodrama uz starogradsku muziku

Da bi se lik ove značajne žene, slikarke, pesnikinje, prevoditeljke i očeve saradnice bolje osvetlio, u beogradskom Muzeju Vuka i Dositeja glumica Ljiljana Jakšić nadahnuto izvodi muzejsku monodramu Moj otac Vuk Karadžić. Najavljen za 29. jun u 12 sati, ovaj multimedijalni program posetiocima omogućava da sagledaju okolnosti pod kojima je živeo i radio Vuk, njegovi savremenici i njegova porodica, dok se paralelno odvija Minina životna ispovest.

Monodrama je obogaćena prikazivanjem dokumentarnog materijala, porodičnih fotografija, kao i starogradskom muzikom iz tog vremena. Po završetku programa, posetioci mogu da obiđu stalnu postavku Muzeja, koju čine lični predmeti, fotografije, portreti i porodično stablo.

Ljiljana Jakšić u monodrami Moj otac Vuk Karadžić © ljubaznošću muzeja Vuka i Dositeja

Ćerke krštavane u majčinoj, a sinovi u očevoj veri

Mina se rodila 1828. u Beču, krštena je u katoličkoj crkvi i na krštenju dobila ime Vilhelmina. Takav je bio dogovor između Vuka i njegove žene, Bečlijke Ane Kraus: da sinovi dobiju srpska imena i budu kršteni u pravoslavnoj crkvi kao njihov otac, a da ćerke dobiju austrijska imena i budu krštene u katoličkoj crkvi kao njihova majka. Kako Vukova žena nikada nije naučila srpski, u njihovom domu u Beču govorio se nemački jezik. Tako je Vilhelmina, koju su zvali Mina, tek sa 15 godina naučila srpski.

Od ukupno trinaestoro Vukove dece, jedino su Mina i njen osam godina mlađi brat Dimitrije, rođen istog datuma kao ona (12. jula), preživeli detinjstvo i ranu mladost. Tako je nad porodicom stalno lebdela senka smrti i gubitka.

Branko Radićević, nepoznati autor © ljubaznošću muzeja Vuka i Dositeja

Minin spomenar i Branko Radičević

Bečki stan Karadžića uvek je bio pun učenih ljudi, a kako je Mina od detinjstva pokazivala darovitost, otac joj je od šeste godine obezbedio sistematsko obrazovanje. Od osme je počela da uči strane jezike, prvo francuski i italijanski. Učila je klavir i slikanje, a otac ju je vodio na svoja putovanja, naročito po Italiji, da vidi remek-dela u tamošnjim muzejima. Za njom je ostalo 50 slika, autoportreta, portreta članova porodice i prijatelja.

Kad je uspešno naučila srpski jezik, otac počinje da je uključuje u svoj rad i u krug kulturnih ljudi koji posećuju njihov dom. Tako je nastao čuveni Minin spomenar, u koji se upisao Branko Radičević stihovima pesme Pevam danju, pevam noću.

Postoji priča da je između Mine i Branka buknula ljubav, ali da Minini roditelji nisu odobrili taj brak. Iako su oboje voleli i pomagali Branka, znali su da je već teško bolestan od tuberkoloze. Branko je umro u 28. godini života u Beču. Mina piše da je umro na rukama njene majke.

Raskinuta veridba

Osim Branka, u spomenar su joj se upisali vladika i pesnik Njegoš, istoričar Leopold fon Ranke, Jakob Grim, Pavel Šafarik i mnogi drugi. Taj spomenar, po modi onoga vremena nije bio sveska, već tamnozelena kutija sa zlatotiskom i bravicom, u kojoj je složeno 60 odvojenih listova, svaki namenjen da se jedna osoba upiše. U taj spomenar kao da je stao ceo Minin život.

Sa 19 godina Mina se verila sa medicinarom Florom Ognjevim, sinom ruskog spahije. Roditelji su se nadali da će je taj brak spasiti od stalne materijalne oskudice u kojoj su oni živeli. Ispostavilo se, međutim, da je Florov otac umro, a majka podelila imovinu na tri sina, te da ta imovina nije bila dovoljna za pristojan život, zbog čega je veridba raskinuta.

Uz oca postaje neka vrsta ženskog naučenjaka

Tada Mina Karadžić počinje da uči engleski jezik i da se posvećuje radu, o čemu je Teodor Stefanović Vilovski zapisao: „Provodeći gotovo vek u društvu Vukovu i njegovih prijatelja i vršeći dužnost čas lektora, čas korektora, čas opet sekretara, ona je postala i sama neka vrsta ženskog naučenjaka, te je zbog toga najradije govorila o jeziku, literaturi i narodnoj poeziji.”

Prvi put u Srbiju putuje sa ocem u svojoj 22. godini, da bi dočekala Engleskinju Lujzu Ker i bila joj prevodilac. Sa ovog putovanja vodi putne beleške, a u Beogradu upoznaje pesnikinju Milicu Stojadinović Srpkinju, sa kojom postaje prijateljica i poziva je u goste u svoj dom u Beču.

Po povratku u Beč, Mina prevodi srpske narodne pesme na nemački i ustupa ih austrijskom pesniku Franklu, koji ih obrađuje i objavljuje pod nazivom Gusle, a zbirku posvećuje „gospođici Mini Karadžić”.

Venčanje u Sabornoj crkvi i život u Beogradu

Sa 27 godina, Mina odustaje od udaje i želi da usavršava slikarstvo. Otac pokušava da joj izdejstvuje stipendiju za školovanje u Parizu ili Italiji, ali ne uspeva. Nije joj odobrena stipendija ni za studiranje u Rusiji.

Razočarana, Mina živi u roditeljskom domu, u kome upoznaje Aleksu Vukomanovića, bratanca kneginje Ljubice, uglednog, ali siromašnog profesora književnosti na beogradskom Liceju. Samo dve godine stariji od Mine, Aleksa je dugogodišnji Vukov prijatelj i pristalica. Znajući da će se roditelji protiviti zbog Aleksinog lošeg zdravlja i siromaštva, Mina od njih krije da mu je obećala svoju ruku.

Tek dve godine kasnije, Mina sa roditeljima odlazi u Zemun, gde se krstila u pravoslavnoj crkvi i tu na krštenju dobila ime Milica, koje nikada nije koristila. Zatim je prešla u Beograd, gde se u Sabornoj crkvi udala za Aleksu Vukomanovića.

U Beogradu je živela u jednoj od porodičnih kuća Vukomanovića i u 31. godini rodila sina Janka. Međutim, tri meseca kasnije, umire joj muž, ona se suočava sa psihičkom krizom i besparicom i sukobljava sa svekrvom. Kneginja Julija, žena kneza Mihaila, nudi joj da ostane u Beogradu kao upravnica Više ženske škole, ali ona se ipak sa detetom i majkom vraća u Beč.

Godine rada i gubitaka

Posle očeve smrti 1864. spori se sa bratom Dimitrijem oko očeve zaostavštine, koju ona sabira i sređuje. Razočarana je Dimitrijevim bahatim ponašanjem.

Kako raspolaže samo malom udovičkom penzijom, sina Janka, kad je napunio 16 godina, šalje na školovanje u Rusiju. Ubrzo joj umire majka, koju je godinama pre toga negovala u bolesti, i ona ostaje u Beču potpuno sama. Kad joj je stigla vest da joj je sin Janko u 19. godini u Rusiji umro iz nepoznatih razloga (pretpostavka je da je poginuo ili u ruskom ruletu ili u dvoboju), Mina se potpuno povlači u samoću.

Pet godina posle sina, i brat Dimitrije će umreti u Rusiji, gde je bio u vojnoj službi. Tada se Mina potpuno posvećuje sređivanju očeve zaostavštine i njenom objavljivanju u Beču, Beogradu i Petrogradu. Ministarstvu prosvete Srbije ustupila je pravo na izdavanje Vukovih dela u zamenu za godišnju rentu od 6.000 dukata. Dolazila je u Beograd da prisustvuje proslavi stogodišnjice Vukovog rođenja.

Umrla je u 66. godini života i sahranjena u Beču. Kasnije su njeni posmrtni ostaci preneti u Beograd, da bi potom bila sahranjena kraj muža i sina u porodičnoj grobnici Vukomanovića u Savincu kod Gornjeg Milanovca.

Naslovna fotografija © trabantos/Shutterstock.com