Ko je bila Jelena, rođena Karađorđević, udata Romanov?

Devojačko prezime kneginje Jelene Petrovne Romanov bilo je Karađorđević. Udala se za ruskog kneza Jovana Konstantinoviča Romanova sedam godina pre nego što je on zajedno sa carskom porodicom ubijen u Oktobarskoj revoluciji. Bila je ćerka srpskog kralja Petra Karađorđevića i starija sestra jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića, ubijenog u atentatu u Marseju. Po majci, bila je unuka crnogorskog knjaza Nikole Petrovića. I pored svega ovoga, o Jeleni je do sada napisano samo par ozbiljnih knjiga.

Poslednje dve godine života s carskom porodicom

Za njom je ostala knjiga koju je sama napisala, a koju je za ovogodišnji Sajam knjiga objavila izdavačka kuća Vukotić medija. Ne radi se tu o knjizi pisanoj da se zabeleži sopstvena biografija, već je u pitanju Jelenino svedočenje o poslednje dve godine života ruske carske porodice Romanov i o njihovoj tragičnoj smrti. Knjiga tih sećanja pod naslovom Poslednji svedok – jedina preživela iz porodice Romanov, dopunjena je dokumentima, drugim svedočenjima i biografijom.

Jelena je, nakon što joj je muž ubijen a ona se čudom spasla i otišla iz Rusije, prestala da koristi prezime Romanov, bojeći se da ona i njeno dvoje dece ne postanu žvrtve boljševičke odmazde. Ništa manje nije strepela ni od nekih izbeglih rođaka carske porodice koji su se još nadali da će se vratiti u Rusiju i zauzeti upražnjeni presto. Zato je počela da se potpisuje samo svojim devojačkim prezimenom Karađorđević, ili samo kao Jelena Petrovna Srpska, iako se više nikada nije udavala.

Samozvanke i miraz carskih ćerki

Jelena je svoju priču ispričala i napisala tek dvadesetak godina posle Oktobarske revolucije, kada su u evropskoj javnosti počele da se pojavljuju devojke koje su za sebe tvrdile da su najmlađa carska ćerka Anastasija, čudom preživela boljševičku egzekuciju. Jelenina sećanja zapisana na francuskom jeziku, objavljena su prvi put tek 1958. godine.

„Od mene se zahtevalo da ženu s prezimenom Čajkovski koja se tajanstveno pojavila u Berlinu priznam za veliku kneginju Anastasiju”, piše Jelena. Ona ovu ženu naziva samozvankom i izričito odriče mogućnost da je u pitanju ćerka ubijenog ruskog cara Nikolaja II Romanova. Objašnjava da je motiv ove žene i onih koji je podržavaju uzimanje miliona zlatnih rubalja uplaćenih u Englesku banku na ime carskih kćeri, namenjenih njihovom mirazu. Jelena takođe piše da je samozvanka u zabludi, jer tih rubalja više nema, da su ih odavno podigli boljševici koji su među carevim papirima pronašli potrebne priznanice.

Uz muža – i u radosti, i u žalosti

Kad se u Rusiji desila februarska građanska revolucija i car Nikolaj II Romanov abdicirao, Jelena nije ni pomišljala da napusti svoj dom u Petrogradu. Ali, krajem godine, kad je boljševički talas preplavio Rusiju, Jelena je pristala da svoje dvoje dece sa svekrvom pusti da preko Crvenog krsta izbegnu u Švedsku. Ona je odlučila da ostane u Rusiji i da prati svog muža, koji je kao carev rođak, zvanični član carskog doma i oficir pod zakletvom, odlučio da carsku porodicu prati u izgnanstvo u Sibir. Kada piše o tome zašto je odlučila da ostane uz muža, uprkos očiglednoj velikoj opasnosti, Jelena piše da je smatrala da treba da ostane „i u radosti i u žalosti”.

Jelena svedoči događajima koji su prethodili tragediji, u kojoj je njen muž Jovan ubijen zajedno sa carem Nikolajem II, njegovom ženom Aleksandrom i njihovom decom, Tatjanom, Olgom, Marijom, Aleksejem i Anastasijom. Ona opisuje njihovo zatočenje u konfiskovanoj kući trgovca Ipatjeva u Jekaterinburgu, koji je kasnije preimenovan u Sverdlovsk. U toj kući su svi ubijeni. Zanimljivo je da Ipatjevska kuća, u kojoj su skončali poslednji Romanovi, ima isto ime kao Ipatjevski manastir, u kome je začetnik dinastije Mihail Romanov proglašen za cara.

Spasilačka delegacija srpske ambasade

Vrlo verovatno bi i Jelena nastradala u egzekuciji carske porodice u leto 1918. da je malo pre masakra nije izbavila srpska delegacija, koju je po nalogu njenog oca, srpskog kralja Petra Karađorđevića, predvodio srpski ambasador u Petrogradu Miroslav Spalajković. U probijanju kroz ruska prostranstva srpskoj delegaciji je pomagao S. N. Smirnov, upravnika dvora Pavlovsk u kome su u Petrogradu živeli Jovan i Jelena sa decom.

Smirnov je pratio Jelenu sve do Beograda, i u njemu ostao i kad je Jelena posle smrti oca otišla da živi u Evropi. Kao veoma obrazovan arhitekta, građevinski inženjer i veliki poznavalac umetnosti bio je u službi Jeleninog brata kralja Aleksandra. Zajedno s kraljem obilazio je manastire po Srbiji, kopirao najlepše freske i organizovao njihovo preslikavanje u mozaike koji krase porodičnu kriptu Karađorđevića na Oplencu.

Tetke i školovanje u Rusiji

Jelena je Jovana Konstantinoviča Romanova upoznala 1911. tokom letovanja kod svoje tetke, italijanske kraljice Jelene Savojske. Vrlo brzo se između dvoje mladih rodilo više od poštovanja koje prati aristokratske brakove.

U trenutku kad je upoznala Jovana, Jelena je odlično govorila ruski i bila veoma obrazovana i vična etikeciji visokog društva. Bila je devojčica kad joj je umrla majka Zorka, pa su brigu o Jeleni preuzele njene tetke Milica i Anastasija, ćerke knjaza Nikole, koje su već bile udate za ruske kneževe i bile bliske carskom dvoru. Tetke su Jeleni omogućile da ide u istu školu za devojke u koju je išla i careva ćerka.

Kad je 1904. Jelenin otac Petar Karađorđević postao kralj Srbije, morala je da napusti Rusiju i dođe u Beograd, ali joj je srce i dalje žudelo za Petrogradom. Udaja ju je vratila tamo.

Niko me ne razume kao ona

Brak koji je Jelenu uveo u rusku carsku porodicu bio je od velike važnosti i za Srbiju. Ipak, pored političkih razloga, u tom braku je bilo i mnogo osećanja. Njen muž Jovan će posle godinu dana braka u pismu svojoj majci reći: „Ne mogu je se nagledati. Blagodarim Bogu i tebi, Mus, što ste mi našli tako divnu i tankoćutnu ženu. Niko me ne razume kao ona…”

Sačuvano je i Jelenino pismo u kome ona, još dok su bili verenici, o Jovanu kaže: „Verujem da će mi Bog pomoći da ispunim hrišćansku svetu dužnost koja me očekuje. Sav moj život će biti posvećen tome da ga volim i obasipam nežnošću, da vidim njegovu sreću.”

Ovako dobri supružnički odnosi bili su malo zatamnjeni činjenicom da tri godine nisu imali dece, ali onda su stigli sin Vsevold i ćerka Jekaterina. Rastanak od muža i njegova smrt ostavili su na Jeleni dublji trag nego zatvori i nedaće. Iako je bila vrlo mlada kad je ostala udovica, više nikada se nije udala.

Arhivske fotografije © Izdavačka kuća Vukotić media

Smrt oca i brata

Drugi veliki udarac Jelena je pretrpela kad joj je umro otac Petar. Dok je on bolovao, živela je u kući pored njegove i negovala ga sve do njegove smrti 1922. Potom je sa decom napustila Beograd i živela u Evropi, najviše u Nici i Ženevi.

A onda je ubijen i njen brat kralj Aleksandar 1934. u atentatu u Marseju. Kad se to dogodilo, ona je sa sinom Vsevoldom bila u vozu, na putu za Marsej, gde je trebalo da se sretne s bratom, kada je iz novina saznala za atentat.

Tada je doživela nervni slom, s kojim dugo nije mogla da se izbori. Sin je stalno morao da bude uz nju. Bila je toliko loše, da nije mogla da doputuje na sahranu u Beograd. Sve prethodne traume, koje je do tada stoički nosila, odjednom su je pokrenule. Tek mesecima kasnije, odgovarajući Smirnovu na pismo saučešća, ona piše: „Ono što se desilo je toliko užasno da moj razum odbija da prihvati takvu tragediju.”

Poslednji svedok nestalog sveta

Smirnov je u Beogradu bio domaćin knezu Vsevoldu tokom njegove posete 1936. Bilo je i onih koji su smatrali da Vsevold može biti pretendent na ruski presto, ali je ta ideja morala biti odbačena, jer on više nije govorio ruski. Bio se, po rečima savremenika, sasvim poenglezio. Sa ženom i ćerkom živeo je u Londonu.

Ćerka Jelene Petrovne Jekaterina Jovanovna, udala se 1936. za italijanskog diplomatu i s njim rodila troje dece, dve ćerke i sina. Jelena je posle Drugog svetskog rata živela jedno vreme kod ćerke u Italiji, a u nekim periodima s porodicom svoga sina u Engleskoj. Kasnije se ipak vratila u Nicu, gde je živela u skromnom pansionu u kome je i umrla 1962. Na njenoj sahrani bilo je mnoštvo kraljeva u izgnanstvu i plemića različitih rangova, a francuski predsednik De Gol poslao je venac. Bila je poslednji svedok sveta koji odavno više nije postojao.

Fotografije © Izdavačka kuća Vukotić media