Jedan dan u turskom delu Kipra

Većina turista koji dođu na Kipar ostane u grčkom delu ostrva. Larnaka, Limasol, Aja Napa i Pafos su već dobro poznata mesta na turističkoj mapi, ali mene je oduvek kopkalo šta se nalazi iza zida u Nikoziji. Zato smo jednog jutra rešili da pređemo granicu i obiđemo severni, turski deo.

Turski deo Kipra (Severni Kipar) od 1983. funkcioniše kao samoproglašena Turska Republika Severni Kipar, ali je priznaje samo Turska. Zato se u međunarodnom pravu i dalje smatra delom Republike Kipar. Možda se može uporediti sa Pridnjestrovljem (Transnistrija) koje predstavlja odvojenu oblast u Moldaviji, nepriznatu od strane UN, ali priznatu od strane Rusije.

Prelazak granice u Nikoziji

Sam prelazak kroz check point u centru grada bio je poseban doživljaj. Podsetio me na nekada davni prelazak check point Čarlija u Berlinu, samo ne tako dramatičan, jer nije bilo do zuba naoružanih vojnika, pasa, bodljikave žice i slično. Tada je jugoslovenski pasoš bio redak dokument koji je važio i u Zapadnoj i u Istočnoj Nemačkoj.

Ovoga puta, u samo nekoliko minuta hoda, bez pečata i samo uz digitalnu kontrolu, našao sam se u potpuno drugačijem ambijentu. Razlog za neudaranje pečata je pre svega zbog neprijatnosti koju bi nosilac pasoša imao na nekim granicama, a pre svega Grčkoj.

Ulice turskog dela Nikozije su užurbanije. Mirisi začina, zvukovi s minareta, ali i osmeh konobara koji vas poziva u mali kafić skriven u dvorištu nekadašnjeg karavan-saraja, bude osećaj kao da ste promenili zemlju, a ne samo deo grada. U senci stogodišnjeg fikusa bendžamina sedimo i pijemo tursku kafu, koja se do juče zvala tako i u ostalim zemljama gde su vladale Osmanlije, a sada je u svima domaća. Na zidu kafića mnogo nalepnica gostiju iz svih delova sveta, neke protiv cionizma, a meni najviše privlači jedna koja poziva na federalizaciju Kipra.
Naime, poslednje decenije postoji pokret za ujedinjenje Kipra koji nije mnogo jak, ali ima podršku u određenim delovima populacije i društva. Ipak, može se reći da ima mnogo više protivnika, pa su političke, sigurnosne, međunacionalne prepreke i dalje nepremostive.

Selimija džamija, nekada – katedrala Svete Sofije

U samom srcu starog dela Nikozije nailazimo na zgradu koja nas je posebno fascinirala – nekadašnju hrišćansku katedralu, podignutu u vreme francuske vladavine Lizinjana. Ova francuska plemićka dinastija vladala je Kiprom od kraja 12. do 15. veka, i donela je zapadnoevropske običaje, arhitekturu i gotički stil. U tom periodu to je bila katedrala Svete Sofije. Pod Osmanlijama je pretvorena u Selimija džamiju. Na fasadi su se i dalje prepoznavali tragovi prošlosti, dok su unutra tepisi i kandilji. Ta mešavina kultura i epoha upravo je ono što severnom Kipru daje posebnu čar.

Pored nje, nalazi se i stari karavan-saraj, obnovljena građevina iz vizantijskog i kasnije osmanskog doba koja danas predstavlja pravu atrakciju s radnjama, galerijama i kafićima.

Ceo put nam je organizovala Džemalije iz North Cyprus Private Tours kompanije koju nije bilo lako pronaći, jer postoji mali broj ponuda za razgledanje Severnog Kipra, a najveći broj je nerazumno skup. Upravo zbog toga, imali smo sreću da smo našli Džemu, bivšu profesorku engleskog jezika i licenciranog vodiča.

© privatna arhiva Nenad Dikić

Utvrđenje Sveti Hilarion

Iz Nikozije smo krenuli kolima ka Kerineji. Prva stanica je bila staro utvrđenje. Na brdu iznad Kerineje uzdiže se utvrđenje Sveti Hilarion.
Smešteno je visoko u planinama Pentadaktilos, iznad Kerineje, na severnoj obali Kipra. Ime je dobilo po pustinjaku Sv. Hilarionu, koji se povukao u pećinu na tom mestu u 9. veku. Krstaši i dinastija Lizinjana (XII–XIV vek) izgradili su tvrđavu da brani prolaz između planina i obale. Tvrđava ima tri nivoa: donji deo za vojsku, srednji za smeštaj, i gornji (kraljevski apartmani) s panoramskim pogledom na more i ravnicu Mesarija.

Uspon nije najlakši, ali pogled koji se pruža s vrha oduzima dah. Kažu da je upravo ovaj zamak poslužio Dizniju kao inspiracija za bajku o Snežani – i verujte, dok stojite među zidinama i gledate prema plavetnilu mora, zaista deluje bajkovito.

Put ka moru – Kerineja

Put nas je dalje odveo ka severnoj obali, u Kerineju (Girne na turskom), gradić koji nas je odmah osvojio. Stari venecijanski zamak, luka puna ribarskih čamaca, i restorani na čijim terasama možete satima sedeti, gledati more i probati sveže ulovljenu ribu. U jednom trenutku imali smo osećaj kao da smo u malom primorskom selu, a opet s toliko istorije oko sebe. Celokupni doživljaj bio je kao i u bilo kojem poznatom mediteranskom mestu, uporediv po svemu, od morskih specijaliteta, dobrog vina do opuštenog pogleda na bele zidove, sunce i brodove.

© privatna arhiva Nenad Dikić

Bellapais – tišina i mir

Dan smo završili u malom selu Bellapais, u kome se nalazi gotički manastir iz 13. veka. Sedeli smo u dvorištu, dok su oko nas odzvanjali tonovi nekog instrumenta sa uličnog koncerta. U tom trenutku pomislili smo da su i putovanja, baš kao i ovo mesto – najbolja kada spajaju prošlost i sadašnjost, tišinu i život. I baš tada, pojavili su se mladenci, koji su izabrali manastir za svadbeno slikanje. O svemu možda najbolje govori istorija samog manastira.

Osnivanje i srednji vek (XIII–XIV vek). Manastir je osnovan u XIII veku od strane kraljeva Lizinjana, francuske dinastije koja je vladala Kiprom nakon Krstaških ratova. Naziv dolazi od francuskog Abbaye de la Paix (Opatija mira). Prvobitno su ga koristili kanonici Sv. Avgustina, izbeglice iz Svete Zemlje nakon pada Jerusalima 1187. godine. U XIV veku izgrađeno je glavno krilo Opatije u gotičkom stilu, koje se smatra jednim od najlepših primera gotike na Bliskom istoku.

Mletački period (1489–1571). Kada su Mlečani preuzeli Kipar, Opatija je izgubila deo privilegija i bogatstva. Ipak, ostala je značajan centar zapadne (latinske) duhovnosti na ostrvu.

Osmansko doba (1571–1878). Posle osmanskog osvajanja Kipra 1571. godine, latinski monasi su proterani. Manastir je dat pravoslavnoj crkvi, ali nije obnovljen u svojoj nekadašnjoj snazi. Tokom vremena, zgrade su delimično propadale, a deo kompleksa korišćen je kao skladište, kasarna i čak štala.

Britanski period (1878–1960). Kada je Velika Britanija preuzela Kipar, Bellapais je postao atrakcija za putnike i arheologe. Tada su počeli prvi pokušaji konzervacije.

Danas je manastir jedna od najpoznatijih turističkih atrakcija Severnog Kipra, pod upravom vlasti Turske Republike Severni Kipar. Svakog maja u ruševinama manastira održava se Internacionalni muzički festival Bellapais, poznat po jedinstvenoj akustici. Najimpresivniji deo je gotički refektorijum (trpezarija), dugačka dvorana s vitkim prozorima. U središtu se nalazilo malo dvorište s fontanom. Iako je danas delimično u ruševinama, zadržao je svoju monumentalnost i romantičnu atmosferu.

Kuriozitet je da je britanski pisac Lorens Darel (Lawrence Durrell) živeo u selu Bellapais 1950-ih i opisao ga u svojoj knjizi Bitter Lemons of Cyprus (Gorki limunovi Kipra). Zbog toga, taj deo oko manastira danas predstavlja najluksuzniji deo Kerineje, u kome mnogi Evropljani imaju kuće.

Zašto obići Severni Kipar?

Ako ikada budete imali slobodan dan na Kipru, provedite ga na severu. Severni deo ostrva je kontrast, manje turistički, ali autentičniji. Topli ljudi, drugačija kultura i istorijski biseri učiniće da Kipar doživite iz potpuno nove perspektive, a da bolje razumete burnu istoriju.

Kratak pregled složene istorije Kipra

Praistorija i antičko doba. Kipar je naseljen još u neolitu (oko 9000 g. p.n.e.). Ime Kipar verovatno potiče od reči za bakar (cuprum), jer je ostrvo bilo bogato rudnicima. Tokom bronzanog doba razvija se moćna kultura povezana sa Levantom, Egiptom i Egejom. U prvom milenijumu p.n.e. dolaze Grci (Ahajci), osnivaju gradove-države (Salamis, Pafos, Kerineja). Persijanci, Egipćani i Aleksandar Veliki redom vladaju ostrvom.

Rimski i vizantijski period. Od 58. g. p.n.e. Kipar je rimska provincija. Nakon podele Rimskog carstva, postaje deo Vizantije i snažan centar hrišćanstva (apostol Pavle je ovde propovedao). Kiparska crkva dobija autokefalnost već u V veku, što traje i danas.

Krstaški i period dinastije Lizinjan (1191–1489). Ričard Lavlje Srce zauzima Kipar tokom Trećeg krstaškog rata. Ostrvo prodaje templarima, pa zatim dinastiji Lizinjan iz Francuske. Kipar postaje latinsko kraljevstvo, centar krstaškog sveta. U tom periodu nastaje i Bellapais.

Mletačka vlast (1489–1571). Nakon što se poslednja kraljica Lizinjana udala za mletačkog plemića, Kipar prelazi pod vlast Venecije. Postaje utvrđena vojna baza protiv Osmanlija.

Osmanski period (1571–1878). Osmanlije osvajaju ostrvo 1571. godine. Mnogi katolički samostani, kao što je Bellapais, propadaju ili prelaze pravoslavcima. Počinje naseljavanje turskog stanovništva, čime se oblikuje etnička struktura koja traje do danas.

Britanska uprava (1878–1960). Velika Britanija preuzima Kipar od Osmanlija, prvo kao protektorat, zatim ga 1914. anektira. Kipar postaje važna britanska baza na Sredozemlju. Grčki Kiprani traže enosis (ujedinjenje sa Grčkom), dok turski Kiprani traže zaštitu svojih prava.

Nezavisnost i sukobi (1960–1974). Kipar postaje nezavisan 1960. godine. Ustavom se uvodi grčko-turska podela vlasti, ali ubrzo izbijaju sukobi. Grčki puč (uz podršku vojne hunte iz Atine) pokušava da pripoji ostrvo Grčkoj. Turska interveniše vojno i zauzima sever ostrva (37 odsto teritorije).

Savremeni period (1974 – danas). Ostrvo ostaje podeljeno: Jug – međunarodno priznata Republika Kipar, danas članica EU i Sever – Turska Republika Severni Kipar, priznaje je samo Turska. UN drži tampon-zonu kroz Nikoziju, poslednju podeljenu prestonicu u Evropi. Više puta su vođeni pregovori (posebno Ananov plan 2004), ali bez trajnog rešenja.

Priča o Kipru je priča o smenama carstava, religija i kultura. Upravo zbog toga, treba posetiti i severni deo Kipra da bismo razumeli ne samo istoriju ovog dela Sredozemlja već i sopstvenu istoriju, i mnoge okolnosti koje se i danas dešavaju.

Dok smo na povratku prolazili kroz Nikoziju, imali smo utisak da smo obišli ne samo deo ostrva već i deo istorije koja i danas živi.

Naslovna fotografija © privatna arhiva Nenad Dikić