Dragi šefovi, polovina zaposlenih misli da ste vi problem

Novo istraživanje šalje jasnu poruku: „Ne voleti šefa” postalo je statistički uobičajeno stanje, a napor da se takvo nezadovoljstvo prikrije ozbiljno narušava produktivnost, organizacionu kulturu i dugoročnu vrednost kompanije.

Ako vodite tim ili kompaniju, verovatno ste svesni rastuće anksioznosti i nezadovoljstva zaposlenih. Otpuštanja, „usporeno” zapošljavanje, pritisak automatizacije i veštačke inteligencije, kao i stalna potreba da produktivnost bude sve veća, deluju kao logični uzroci napetosti. Ipak, najnoviji podaci kažu da je jedan od ključnih izvora nezadovoljstva mnogo bliskiji nego što se misli – to su šefovi, odnosno način na koji se upravlja.

Šta procenti kažu?

Prema analizi ankete sprovedene među zaposlenima u SAD, a koju je objavio JobHire, gotovo 42 odsto ispitanika izjavilo je da ne voli svog šefa. Četvrtina kaže da „nije fan”, dok 16 odsto otvoreno priznaje netrpeljivost prema nadređenima. Samo 21 odsto ispitanika priznaje da zaista voli svog rukovodioca, što autori istraživanja ocenjuju kao statistički izuzetak.

Više od polovine anketiranih navodi da im je upravo šef glavni izvor anksioznosti, 31 odsto svog nadređenog opisuje kao „toksičnog”, a čak 75 odsto tvrdi da trpi ozbiljan stres koji direktno povezuje sa menadžmentom.

Ovo više nije tema korporativnih šala i sitkoma koja puni medijske rubrike. Kada gotovo polovina zaposlenih započinje radnu nedelju emocionalno napeta i iscrpljena, problem prelazi iz sfere ličnog odnosa u sferu sistemskog rizika, kako navode analitičari istraživanja. Organizacijska klima, timski rad i zajedništvo, kao i performanse, postaju kolateralna šteta loših upravljačkih obrazaca. Dakle, od šefova sve polazi.

Evropa i šefovi

Slični trendovi prepoznaju se i u Evropi. Istraživanja o radnim uslovima i psihosocijalnim rizicima ukazuju na ovakve probleme među zaposlenima:

·       visok nivo svakodnevnog stresa

·       preopterećenost

·       nerealni rokovi

·       stalni osećaj hitnosti

·       nedostatak autonomije.

Zaposleni širom kontinenta povezuju ove faktore sa stilovima rukovođenja koji favorizuju kontrolu i kratkoročne rezultate u odnosu na održiv učinak. Veliki procenat izgubljenih radnih dana u EU dovodi se u vezu sa stresom i mentalnim opterećenjem povezanim s poslom, kako se navodi u izveštajima OSH Pulse Flash Eurobarometer studije o zdravstvenim i psihosocijalnim rizicima na radnom mestu.

Shutterstock.com

Od rokova do javnog ponižavanja

Najčešće zamerke zaposlenih su jasne:

·       nerealni rokovi i konstantna urgentnost (51%)

·       mikromenadžment (49%)

·       prisvajanje zasluga

·       ignorisanje zabrinutosti zaposlenih

·       verbalna agresija ili javno ponižavanje.

„To nisu izolovani slučajevi, već obrasci ponašanja koji ukazuju na širu kulturu upravljanja u kojoj se pritisak nagrađuje više od odgovornog liderstva”, navode analize.

Možda mislite da je pritisak neminovan deo savremenog poslovanja. I jeste. Ali, razlika između ambicioznih ciljeva i sistemskog iscrpljivanja je suštinska. Kada zaposleni gube san, osećaju teskobu pred odlazak na posao ili doživljavaju fizičke simptome stresa, cena kratkoročnih performansi postaje dugoročno previsoka – ključna su upozorenja psihologa.

Tu je i paradoks

Tu je i paradoks – uprkos nezadovoljstvu, 72 odsto zaposlenih ostaje na radnom mestu koje ih ne ispunjava. Razlozi su pragmatični – potreba za prihodom i neizvesnost tržišta rada. Ali, to je krhka stabilnost, kažu poslovni psiholozi i dodaju:

„Kako se ekonomski ciklusi budu menjali, reputacija poslodavca, transparentne recenzije i iskustva bivših zaposlenih postaće presudni faktori u privlačenju i zadržavanju talenata.”

Zato je pitanje upućeno svim šefovima strateško, a ne emotivno: Da li šefovi upravljaju rezultatima ili grade održiv sistem? Da li mere samo brojke ili i cenu po kojoj su postignute? Da li zaposleni imaju prostor za autonomiju i konstruktivno neslaganje, ili rade u kulturi prećutnog straha?

Ulaganje u šefove je nužnost

Ulaganje u kvalitet menadžmenta više nije „meki” HR prioritet, već poslovna nužnost. To podrazumeva evaluaciju stilova rukovođenja, razvoj emocionalne inteligencije, jasne kanale za povratnu informaciju i redefinisanje motivacionih modela koji su možda započeli kao „čvrsta ruka”, a završili kao destruktivna navika.

Toksično upravljanje podstiče stalni odlazak i dolazak novih zaposlenih, narušava mentalno zdravlje i tiho smanjuje produktivnost. Firme i timovi koji investiraju u svoje menadžere, a ne samo u retoriku liderstva, dugoročno privlače kvalitetnije kadrove, zadržavaju ih duže i smanjuju troškove saniranja štete koja je mogla biti sprečena, podvlače psiholozi.

Dragi šefovi, danas, u vreme kada posao nije samo mesto koje se posećuje, već iskustvo koje oblikuje kvalitet života, vaša uloga prevazilazi operativno upravljanje. Vi ne nosite samo funkciju. Vi ste arhitekta i kreator organizacione kulture.

Pitanje više nije da li su zaposleni pod stresom. Pitanje je kakvu ulogu vi birate u ovoj savremenoj jednačini.

Naslovna fotografija – Shutterstock.com