Dostojevski i Ana – nesebičnost kao ključ ljubavi

Kad je Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, pisca za koga kažu da je shvatio smisao života, život saterao u tesnac iz koga se činilo da nema izlaza, pojavila se Ana Grigorjevna. Nije bila ni čarobnica, ni moćnica, već jednostavna 20-godišnja devojka koja je pohađala kurs stenografije. Ipak, taj susret je potpuno promenio i sudbine njih dvoje i istoriju svetske književnosti. O tome govori predstava Dostojevski – moj život, premijerno izvedena 14. aprila (prva repriza zakazana je za 27. april) na sceni Raša Plaović Narodnog pozorišta u Beogradu.

Poslednjih 14 godina života Dostojevskog

Posle muževljeve smrti, Ana Grigorjevna je napisala memoarsku knjigu Sećanja. Na osnovu njenih memoara dramatizaciju su uradili Fedor Šili i Hadži Nenad Maričić. Maričić je i režirao duodramu i igra Dostojevskog, a Anu Grigorjevnu igra Ivana Popović. Pijanista je Stefan Ćirić.

„Da se nisu sreli Fjodor i Ana, teško bi tvorac Zločina i kazne uspeo da stigne do onih trenutaka u stvaralačkom radu u kojem su nastali Zli dusi ili Braća Karamazovi”, rekao je Maričić uoči premijere.

U predstavi, prvi čin se bavi njihovim upoznavanjem i zaljubljivanjem, drugi čin životom u Evropi i teškoćama sa kojima su se suočavali – ljubomora, kockarska zavisnost, lične tragedije, da bi u trećem činu došao povratak u Rusiju, sve do smrti Dostojevskog.

Radi se zapravo o poslednjih 14 godina života Dostojevskog, koje su bile vrlo plodne i jedine relativno mirne, pre svega zahvaljujući beskrajnoj ljubavi i požrtvovanju Ane Grigorjevne, ali i njenoj sposobnosti da kontroliše porodične finansije.

Anina posvećenost i nesebičnost mogu današnjim gledaocima izgledati nestvarno, čak preterano, ali i njena ljubav sa Dostojevskim izgleda kao da nije od ovoga sveta.

Začarana magijom stvaralačkog procesa

Kad je pre ravno 160 godina, u jesen 1865, Ana Grigorjevna, po preporuci svog profesora stenografije, prihvatila honorarni posao, da mesec dana stenografiše ono što joj poznati pisac diktira, nije imala nikakvih želja da nekoga spasava, niti da nekome bude svetlo u mraku.

Znala je ona za Dostojevskog, pisca koga je voleo njen, nešto ranije preminuli otac, i čijih je nekoliko priča i sama pročitala. Ali kad je dobila posao, radovala se jer je stenografiju i upisala da bi postala finansijski nezavisna.

Ana Grigorjevna

Nije ni slutila da je dobila retku priliku – da neposredno prisustvuje fascinantnom i bolnom stvaralačkom procesu velikog umetnika. Magija tog procesa zauvek ju je začarala.

Opasnost da zauvek izgubi autorska prava

U leto te godine, 44-godišnji Dostojevski, koji je upravo ostao udovac, izmučen epilepsijom i svojom burnom prirodom baziranom na krajnostima, našao se u opasnosti da zauvek izgubi autorska prava nad svojim delima.

Već uveliko prezadužen zbog kockarskih dugova, Dostojevski na sebe preuzima i dugove koji su ostali za njegovim upravo preminulim bratom, nastale izdavanjem privatnog časopisa. Poverioci su pretili da će ga oterati u zatvor, čega se Dostojevski užasavao.

Deset godina ranije, bio je osuđen na smrt (zbog čitanja zabranjenih knjiga), pa pomilovan u poslednjem trenutku i proteran u Sibir na četiri godine. Na osnovu tih iskustava nastali su Zapisi iz mrtvog doma. U užasnom strahu od ponovnog odlaska u zatvor, Dostojevski pristaje da proda prava za izdavanje svojih sabranih dela izvesnom izdavaču Stelovskom, za sumu jednaku svom celokupnom dugu.

Deo te pogodbe bio je i da Dostojevski napiše novi roman od barem 175 stranica do 13. novembra sledeće godine, a ako ne uspe, prava na sve što ikada napiše zauvek prelaze na Stelovskog. Ovaj drugi deo pogodbe bio je proizvod koliko lukavog plana Stelovskog, toliko i kockarske strasti Dostojevskog.

Stenografkinja koja je postala golupčik

Međutim, u vreme potpisivanja tog ugovora sa đavolom, Dostojevski je radio na završnici Zločina i kazne i to mu je odnelo veći deo te i naredne godine. Pred jesen 1866. Dostojevskog je ponovo obuzeo očaj jer je bilo jasno da sad više nema dovoljno vremena da napiše novi roman predviđen ugovorom. Prijatelji su ponudili da on osmisli nešto, da oni urade po deo, a da on to samo ujednači. Ali Dostojevskom je bilo ispod časti da potpiše ono što su drugi pisali, čak ni u ovako kritičnom trenutku. A ostale su mu samo četiri nedelje za pisanje romana.

Tada je pozvao prijatelja koji je vodio školu stenografije i zatražio da mu pošalje svog najboljeg učenika. Poslao mu je Anu Grigorjevnu Snitkinu, koja je 16. oktobra 1866. u 10 i 30 prvi put ušla u sobu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.

On je bio posebno osetljiv i razdražljiv, ali ona se trudila da ostavlja utisak ozbiljne radne žene. On je grozničavo i brzo diktirao ono što je postalo njegov roman Kockar, a ona je do četiri popodne sve zapisivala stenografskim znacima, da bi kod kuće do duboko u noć to transkribovala i prepisivala. To je trajalo 25 dana.

Iako su oboje radili grozničavo, pravili su pauzu za čaj tokom koje su razgovarali. On je nju pitao za mišljenje o onome što je napisano i s pažnjom i poštovanjem slušao šta ima da kaže. Ona je time bila dirnuta. S druge strane, njen vedri duh uspevao je da ublaži njegova mračna raspoloženja. Počeo je da je zove golupčik (golubica).

Još uvek nisam osetio sreću

Često bi pričao o svojim životnim nedaćama, čime je ona bila duboko ganuta.

U svojim sećanjima, Ana Grigorjevna je opisala jedan njihov razgovor:

„Fjodor Mihailovič je uvek o svojim novčanim teškoćama govorio vedroga duha. Međutim, njegove priče su bile toliko žalosne da u jednoj prilici nisam mogla da se suzdržim, a da ga ne upitam: ʼZašto se, Fjodore Mihajloviču, sećate samo loših vremena? Pričajte mi bolje o vremenima kada ste bili srećni.ʼ
ʼSrećan? Ali ja još uvek nisam osetio sreću. Barem ne tu vrstu sreće o kojoj sanjam. I dalje je čekam.ʼ”

Foto: Narodno pozorište u Beogradu / Marijana Janković

Drugom prilikom, Dostojevski je pitao Anu šta ona misli, da li on treba da se oženi pametnom ili nežnom ženom. Ona mu je preporučila pametnu. On je rekao da bi ipak, ako bi mogao da bira, izabrao nežnu ženu, koja će se sažaliti na njega i voleti ga.

Prva poslovna žena u Rusiji

Pitao ju je i zašto se ona nije udala, a ona je odgovorila da je imala dvojicu prosaca, ali da ih je odbila jer ih je poštovala, ali ih nije volela. Dostojevski se složio s njom da poštovanje nije dovoljno za srećan brak i nazdravio „za ljubav bez razočaranja”.

U narednih 14 godina njihovog braka, Ana Grigorjevna je imala mnogo mogućnosti za razočaranje, ali ona ga nikada nije osetila. Ostala je posvećena i požrtvovana, nežna u trenucima bolesti, praštala je njegove ispade, besparicu zbog njegovog kockanja i druge nepromišljenosti. Volela je njegov plemeniti duh, njegov veliki um.

Ali Ana Grigorjevna nije ostala pasivna zaljubljena žena. Preuzela je na sebe da porodicu izvuče iz dugova i posvetila se tome da Dostojevski sam izdaje svoja dela, da ga izdvači ne bi pljačkali. I uspela je u tome. Zato je mnogi smatraju prvom poslovnom ženom u Rusiji. Uprkos nedaćama i tragedijama (sahranili su dvoje dece), ljubav i nežnost među njima nikad se nisu ugasile.

Nemešanje u duhovni i intelektualni život onog drugog

U svojoj knjizi Sećanja Ana Grigorjevna je napisala:

„Niko od nas dvoje nije pokušavao da se petlja sa dušom onog drugog, niti on sa mojom psihom, niti ja sa njegovom. I na ovaj način smo i moj dobri muž i ja bili slobodnog duha.
Fjodor Mihajlovič, koji je toliko razmišljao u samoći o najdubljim problemima ljudskog srca, nesumnjivo je cenio moje nemešanje u njegov duhovni i intelektualni život. I stoga bi mi ponekad rekao: ʼTi si jedina žena koja me je ikad razumela!ʼ (To je ono što je cenio iznad svega.) Gledao je na mene kao na stenu na koju je osećao da može da se osloni ili, radije, da se na njoj odmori. ʼI neće te pustiti da padneš i grejaće te.ʼ
Verujem da ovo objašnjava izuzetno poverenje koje je moj muž imao u mene i u moja dela, iako ništa što sam ikad uradila ne prevazilazi granice običnog. Zajednički stavovi su ono što nam je omogućilo da oboje proživimo četrnaest godina bračnog života u najvećoj sreći mogućoj za ljudska bića na zemlji.”

Zasnovana na memoarima jedne ovakve žene, predstava Dostojevski – moj život savremenog gledaoca će naterati da se zapita – nije li u svojoj potrazi za ljubavlju, negde, usput, izgubio toliko potrebnu nesebičnost.

Naslovna fotografija: Narodno pozorište u Beogradu / Marijana Janković