Da li diploma još uvek znači da smo obrazovani?

Na Svetskom prvenstvu u vejkbordingu u Rijetiju upoznao sam jednog zanimljivog mladića.

Zove se Lapo-Hans Schleifer Ciancio. Ima 21 godinu. Za sebe jednostavno kaže da je „half German, half Italian”. Engleski govori tečno, snalazi se na francuskom i španskom, a trenutno se priprema za sledeću avanturu – work and travel u Australiji.

Kada sam ga pitao šta studira, očekivao sam jedan od uobičajenih odgovora. Ekonomiju. Informatiku. Sport. Nešto treće.

„Ništa”, odgovorio je.

A onda je dodao nešto što me je mnogo više zainteresovalo: Ne smatra da je klasično školovanje jedini, niti nužno najbolji način da danas nauči ono što mu je potrebno. Veruje da mnogo toga može da stekne kroz rad, putovanja, ljude koje upoznaje, događaje na kojima učestvuje i ogromnu količinu znanja koja nam je danas dostupna van formalnih obrazovnih institucija.

Kao univerzitetskom profesoru, takva rečenica odavno mi ne smeta. Uvek me natera da razmišljam.

Diploma i sposobnost nisu isto

Lapo je na Svetsko prvenstvo u Rijetiju stigao zahvaljujući poznanstvima, prethodnim iskustvima i utisku koji je ostavljao na ljude s kojima je radio.

Između mnogih zadataka, dobio je zadatak da bude i chaperone u doping kontroli.

To na prvi pogled ne izgleda posebno komplikovano. Međutim, chaperone mora da razume mnogo više od toga da sportistu odvede od terena do doping stanice. Mora da zna šta sme, a šta ne sme. Mora jasno da objasni sportisti njegove obaveze, da ga prati, poštuje njegovu privatnost i dostojanstvo, a istovremeno ostane dovoljno odlučan da procedura bude sprovedena kako treba.

U antidopingu nema mnogo prostora za improvizaciju.

Lapu gotovo ništa nije trebalo ponavljati dva puta.

Vrlo brzo je razumeo svoju ulogu. Još važnije, razumeo je ljude s kojima radi.

Komunicirao je sa sportistima opušteno i prirodno, ali bez prelaska granice. Poštovao je njihova osećanja i integritet, ali je ostajao jasan i odlučan kada je trebalo da ih sprovede do doping stanice.

Gledao sam ga kako radi i pomislio na nešto što me već dugo muči.

Kao univerzitetski profesor, sve češće srećem studente koji su izabrali neku profesiju, ali kao da nemaju želju da u njoj postanu zaista dobri. Položiti ispit postaje važnije od razumeti. Dobiti ocenu važnije od naučiti. Diploma postaje cilj umesto potvrde jednog mnogo dužeg procesa.

A onda, radeći u sportu, sretnem ljude koji formalno nisu obrazovani baš za posao koji obavljaju, ali ga obavljaju besprekorno.

I tada se neizbežno zapitam: šta danas uopšte znači biti obrazovan?

„Moji roditelji se nisu slagali”

Kasnije smo nastavili razgovor.

Pitao sam Lapa kako njegova porodica gleda na odluku da ne studira.

Majka ga podržava. Otac, koji je nedavno preminuo, nije bio saglasan. Nisu ni bake ni i dede, ni s jedne ni s druge strane porodice.

To je, zapravo, sasvim razumljivo.

Generacije naših roditelja i nas samih odrastale su sa gotovo matematičkom formulom uspeha: škola – fakultet – posao – sigurnost.

Ako dobro učiš, završiš dobar fakultet i budeš vredan, život bi trebalo da pronađe svoje mesto.

Problem je što ta jednačina više nije tako jednostavna.

Lapo mi je naveo prijatelje koji nisu završili fakultet, a danas uspešno rade. Ali i one koji su studirali, diplomirali i sada, sa diplomom u rukama, zapravo ne znaju šta bi dalje.

Naravno, nijedan od ta dva primera ništa ne dokazuje.

Postoje ljudi bez fakulteta koji nikada ne pronađu svoj put. Postoje i ljudi kojima je upravo vrhunsko formalno obrazovanje otvorilo svet.

I postoje profesije – medicina je očigledan primer – u kojima ne bih želeo da neko odluči da anatomiju, farmakologiju ili hirurgiju nauči samo preko JuTjuba.

Zato prava dilema nije: škola ili internet?

Niti: fakultet ili život?

Pravo pitanje je mnogo teže:

Šta mladi čovek mora da zna i ume da bi pronašao svoje mesto u svetu koji se menja brže nego obrazovni sistemi?

Znati šta želiš

Pričali smo dugo – o školovanju, radu, putovanjima, Australiji, ljudima i budućnosti.

I nekako smo se stalno vraćali istoj stvari.

Važno je znati šta želiš.

Možda ne moraš tačno da znaš gde ćeš biti za deset godina. Sa dvadeset jednom, to verovatno nije ni moguće.

Ali moraš imati radoznalost.

Moraš želeti da nešto naučiš.

Moraš biti spreman da radiš.

Moraš znati da slušaš druge.

I moraš imati dovoljno hrabrosti da promeniš pravac kada vidiš da nešto ne funkcioniše.

Formalno obrazovanje tu može biti ogromna prednost. Ali samo ako je zaista obrazovanje, a ne sakupljanje ispita, ESPB bodova i diploma.

A onda je stigla veštačka inteligencija

Internet je već promenio monopol koji su škole i univerziteti nekada imali nad znanjem. Danas možete slušati predavanja profesora s najboljih svetskih univerziteta, učiti strani jezik razgovarajući s ljudima sa drugog kraja planete, završavati specijalizovane kurseve, naučiti da programirate, analizirate podatke ili vodite posao, a da nikada niste zakoračili u tradicionalnu učionicu.

A sada je stigla i veštačka inteligencija.

Promena će biti još veća.

Zato mislim da obrazovne institucije više ne mogu da se zadovolje time da studentima prenose informacije.

Informacije su svuda.

Mnogo važnije postaje naučiti mladog čoveka kako da razlikuje znanje od gluposti, dokaz od mišljenja, činjenicu od manipulacije; kako da postavi dobro pitanje, kako da reši problem, kako da komunicira s ljudima i kako da nastavi da uči kada izađe iz učionice.

Drugim rečima, možda više nije najvažnije koliko znanja možete da zapamtite. Važnije je šta s njim možete da uradite.

Sjaj u očima

Ne znam gde će Lapo biti za deset godina.

Možda će se jednog dana ipak upisati na fakultet. Možda neće.

Možda će napraviti karijeru u sportu, možda u potpuno drugoj oblasti. Možda će Australija promeniti sve njegove sadašnje planove.

Ali kada ga pogledate dok govori o tome šta želi da uradi, vidite nešto što se mnogo teže predaje na fakultetu.

Sjaj u očima.

Radoznalost.

Odlučnost.

Samopouzdanje bez arogancije.

I očiglednu želju da razume svet oko sebe.

Posmatrao sam ga zatim ponovo kako radi sa sportistima. Niko mu nije dao diplomu za komunikaciju. Nije položio ispit iz odnosa prema ljudima. Nije imao ocenu iz snalaženja u nepoznatoj situaciji. Jednostavno je pokazao da ume.

Možda je zato pogrešno da deci ponavljamo samo:

„Moraš da završiš školu.”

Možda bi trebalo da im kažemo nešto mnogo zahtevnije:

„Moraš da naučiš.”

U školi.

Na fakultetu.

Na internetu.

Od profesora.

Od kolega.

Od ljudi koje slučajno sretneš na drugom kraju sveta.

Iz dobrih odluka, ali još više iz pogrešnih.

I verovatno ćemo u budućnosti morati da prestanemo da delimo obrazovanje na formalno i neformalno, kao da je jedno pravo, a drugo sporedno.

Biće važno samo jedno – šta znaš, šta umeš, kakav si čovek, i šta si spreman da uradiš sa onim što si naučio.

Lapo je tek na početku tog puta. Ali, gledajući ga u Rijetiju, teško mi je bilo da pomislim da neće pronaći svoje mesto. Možda upravo zato što ga još uvek traži otvorenih očiju.