Znamo šta radimo

Čim grane sunce ja sam spremna za more. Mislima sam uz tamnoplave talase i kamenjar Crne Gore. Kamene stare kuće, povetarac i bezbrižnost koju je nosila mladost obuzimaju moje misli dok vozim kroz poslepodnevnu automobilsku gužvu. Gledam okolo, svi su namršteni, sviraju jedni drugima i kad treba i kad ne treba. Umesto sunca, crni oblak kao da je nadvijen iznad svakog automobila i čini mi se da svi sede zgureni od težine teških misli.

Guramo se non-stop u želji da brže stignemo – negde ili nekog.

Mi, žene „u najboljim godinama”, znamo da od trke i buke nema ništa i da to što smo postale tiše tokom vremena nije slabost nego luksuz.

Biramo kome se obraćamo i biramo one koji treba da čuju šta imamo da kažemo.

Dok cela planeta viče, izaberimo tišinu. Neka nas zagluši tišina.

Ali dok se vikendom guramo na pijaci, tu je već druga priča. Žamor je cvrkut, kese su šarene, razgovor je dopadljiv. Razmenjuju se recepti, dosetke, pa i neki pogled. Napuniš se nekom pozitivom pa ti čišćenje kuće vikendom lakše padne.

Dok šlušam „Smej se, smej, samo se smej” Miroslava Ilića, deca zatvaraju prozore da nas ne čuju komšije, ali znaju da sam dobro raspoložena pa me zadirkuju, prave mi plan ishrane da smršam 5 kg za 7 dana, takmiče se u planu vežbanja koji su meni namenila, a ja sam po stolu poređala sve sa pijace i nema druge. Danas: sremački ručak, sve po redu.

Dok nam deca rastu, dajmo sebi više poverenja. Znamo šta radimo.

Reči moje čuj Gospode – psalam 5.