Marina Abramović – performansom protiv bola i mračnih trenutaka

Nagrada Premium Imperiale, koju još zovu i Nobelovom nagradom za umetnost, dodeljena ove godine Marini Abramović, samo je još jedna potvrda veličine i posebnosti ove umetnice. Iako joj je nagrada dodeljena u kategoriji skulpture, ona je prva koja ju je zaradila formom performansa. Marina Abramović koristi telo kao sredstvo kojim izražava suštinska umetnička pitanja i spoznaje. Danas, u svojoj 79. godini, Marina Abramović je ne samo najpoznatija, već i najznačajnija umetnica na planeti.

Nagrada za one koji veruju da je umetnost živa

Nagrada Premium Imperiale, koju su pre Marine dobili umetnici kao što su Dejvid Hokni i Pina Bauš, ustanovljena je 1989. u Tokiju, pod pokroviteljstvom japanske carske porodice. Dodeljuje se za slikarstvo, skulpturu, arhitekturu, muziku i pozorište ili film, a smatra se jednim od najuglednijih umetničkih priznanja na svetu. Dodeljujući ovo priznanje Marini Abramović, Japanska umetnička asocijacija istovremeno je nagradila i kanonizovala performans, priznajući ga kao ravnopravnu umetničku disciplinu. Zato je Marina rekla: „Ovo nije nagrada samo za mene, već za sve one koji veruju da je umetnost živa, da je prisutna i da može da promeni svet.”

Marina Abramović je performans kao svoj umetnički glas prepoznala u ranim godinama svoje umetničke karijere. Likovnu akademiju u Beogradu upisala je 1965, postdiplomske studije završila je u Zagrebu 1973, a predavala na Likovnoj akademiji u Novom Sadu.

Tokom studija, Marina je bila u vezi sa beogradskim konceptualnim umetnikom Nešom Paripovićem, s kojim je delila strast prema novim umetničkim idejama i s kojim je bila u braku od 1971. do 1976. Već tokom postdiplomskih studija počinje da koristi svoje telo kao umetničku alatku. Veliki deo vremena provodi u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, gde se druži sa konceptualnim umetnicima i postaje deo čuvene neformalne grupe šestoro umetnika. Od 1973. bavi se isključivo performansom, a ključne teme bile su joj bol i nasilje.

Ispitivanje granica bola

Izlažući se bolu da bi ispitala granice psihofizičke izdržljivosti, pokrenula je niz od 10 akcija pod nazivom Ritmovi. Svoj prvi performans, Ritam 10, uradila je u Edinburgu 1973, koristeći deset noževa. Nož bi brzo zabadala u sto između raširenih prstiju svoje ruke. Svaki put kad bi se povredila, menjala je nož.

U Beogradu je zapalila vatru u obliku petokrake, spalila pramenove svoje kose i na kraju legla u sredinu goruće zvezde (Ritam 5). Koncentracija gasova bila je tolika da je počela da se guši, ali je publika mislila da je to gluma i nije reagovala do poslednjeg trenutka.

U Studiju Mora u Napulju premijerno je izvela perfomans (Ritam 0) u kome je šest sati svoje telo prepustila inspiraciji publike, kojoj je bilo ponuđeno da bez odgovornosti koristi žilete, makaze, noževe, pa i pištolj. Ispostavilo se da je u takvim uslovima jedan deo publike želeo da je povređuje, pa je na kraju došlo do tuče između onih koji su hteli da je povređuju i onih koji su hteli da ih u tome spreče.

Billboard Stedelijk muzej, Marina Abramović, Amsterdam, 2024. © Dutchmen Photography/ Shutterstock.com

Detinjstvo bez majčine nežnosti

Od samog početka, performansi Marine Abramović su u centru pažnje imali bol. Uzroci te opsesije bolom u njenim ranim radovima mogu se tražiti u traumatičnim sećanjima iz detinjstva, o kojima je ona kasnije govorila brutalno iskreno, i u intervjuima i u autobiografiji Prolazim kroz zidove. Marina je rođena 1946, godinu dana po završetku Drugog svetskog rata, u kome su oboje njenih roditelja bili partizani. Roditeljska ratna iskustva, ranjavanja, tifus, svakodnevno gledanje smrti u oči, bili su deo porodičnog ambijenta. Iako su roditelji zauzimali ugledne položaje u posleratnom Beogradu, u kući nisu pokazivali nežnost.

U brojnim inervjuima, u knjigama napisanim o njoj i dokumentarnim filmovima, Marina govori o tome da ju je majka kažnjavala zatvaranjem u mračni plakar, da ju je tukla tako da joj je išla krv na nos. Godinu, koju je zbog zdravstvenih problema provela u bolnici, opisuje: „Tada su svi bili dobri prema meni. Bio je to raj.”

Kad je imala šest godina, rodio joj se brat Velimir (danas filozof, poznat i kao Velja Abraksas), ali to je samo pogoršalo situaciju u kući. Marina je rano počela da uči klavir, engleski i francuski jezik, a pribežište je nalazila u čitanju. Kupili su joj štafelaj i boje, a Marina je slikala svoje snove, uvek samo u tamnozelenoj i tamnoplavoj boji.

U tinejdžerskim godinama bila je veoma stidljiva. „Mislila sam da sam najružnija u školi”, seća se. Tek na Akademiji Marina sreće ljude slične sebi.

S Ulajem na Kineskom zidu i 22 godine posle

Sledeću fazu njenog rada i života obeležava susret sa nemačkim konceptualnim umetnikom Ulajom, čije je pravo ime Frank Uve Lajsipen. Osim umetničkih ideja, spojila ih je činjenica da su rođeni istog dana (30. novembra). Živeli su zajedno od 1976. do 1988.

Pet godina putovali su po svetu i živeli u automobilu, od čega su pravili performanse. Tri godine proveli su u Sahari, pustinji Gobi i pustinjama Australije. Govorili su o sebi kao o dvoglavom telu.

Njihov najpoznatiji zajednički performans Hod po Velikom zidu, koji im je doneo svetsku slavu, bio je onaj iz 1988, kada su tokom tri meseca hodali Kineskim zidom, on sa jednog kraja, ona sa drugog, da bi se u naznačeni dan sreli u jednoj tački. Taj suseret označio je i kraj njihove veze i saradnje.

Ovaj performans doživeo je svoj fascinantni epilog 22 godine kasnije, kada je Marina od 14. marta do 30. maja 2010. godine u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku izvodila performans Umetnik je prisutan. Marina je mirno, bez reči, sedela za stolom, a posetioci su u redu čekali da sednu na stolicu naspram nje i bez reči se gledaju par minuta. Među 1545 posetilaca koji su sedeli naspram Marine bio je i Ulaj. Kad ga je ugledala, Marina je ostala nepomična, ali su joj suze same klizile niz obraze. Ulaj, najveća ljubav Marine Abramović, preminuo je 2020.

Selebriti status Marine Abramović

Taj performans bio je veliki Marinin uspeh, a bio je deo njene retrospektivne izložbe. Sa 750.000 ljudi koji su prošli kroz atrijum, ovo je najposećeniji performans u istoriji ovog kultnog njujorškog muzeja.

O toj izložbi snimljen je dokumentarni film, koji je dobio Pibodi nagradu, a činjenica da su izložbu posetile i zvezde kao što su Lu Rid, Ledi Gaga ili Šeron Stoun donela je novu dimenziju poznatosti Marini Abramović i njenom radu.

Iz Amsterdama, u kome je imala kuću i živela godinama, Marina se preselila u Njujork i tu osnovala Marina Abramović Institute (MAI), kao neprofitnu fondaciju za performans, preko koje svoja znanja i ideje prenosi na mlade umetnike.

Grupa mladih umetnika školovanih na tom institutu izvodila je njene performanse na njenoj retrospektivnoj izložbi održanoj u prestižnoj Kraljevskoj akademiji u Londonu krajem 2023. Time je Marina Abramović postala prva žena u 257 godina dugoj istoriji ove institucije koja je u njoj imala samostalnu izložbu.

U okviru te izložbe Marina je održala čajanku, na kojoj je bila i modna kreatorka Roksanda Ilinčić, čiji trodelni crveni model je Marina nosila tom prilikom.

Istanbul, Mart 2020; Flow/Flux izložba i performans Marine Abramović u Sabanci muzeju. © Yaesmin Yurtman / Shutterstock.com

Tišinom protiv ratova

Da Marinina inspiracija sa godinama ne jenjava svedoči i njeno učešće na kultnom rok festivalu Glastonberi u Engleskoj 2024. godine. Na centralnoj bini Marina je izvela performans Sedam minuta kolektivne tišine. Na mestu na kome je tišina poslednje što se može tražiti, Marina je motivisala publiku da sedmominutnom tišinom ukaže na brojne sukobe u svetu i pozove na mir.

„U svetu ima ratova, gladi, protesta, ubijanja”, rekla je Marina. „Pokušaćemo ovde da uradimo nešto drugačije. Svi zajedno možemo da pokažemo bezuslovnu ljubav jedni drugima. To je jedini način da promenimo svet.”

Zatim je hiljade posetilaca pozvala da zatvore oči, zagrle se i miruju 420 sekundi.

Tada je raširila ruke, a njena bela, specijalno dizajnirana haljina, učinila je da njeno telo izgleda kao znak mira iz vremena hipi revolucije.

Kasnije, u intervjuu za Gardijan, Marina Abramović je rekla: „Suočavamo se sa mračnim trenutkom ljudske istorije. Šta možemo da uradimo? Uvek mislim da protest donosi više protesta; mržnja donosi više mržnje. Mislim da je važno da se okreneš sebi. Lako je kritikovati sve ostalo, ali šta mogu da uradim u sebi, kako da se promenim?”

Sa partnerom Todom Eckertom i Marina Abramović na premijeri ‘Back to Black’ u AMC Lincoln Square u Njujorku , 2024. © lev radin / Shutterstock.com

Naslovna fotografija – Istanbul/Turkey, Mart 2020; Flow/Flux izložba i performans Marine Abramović u Sabanci muzeju. © Yaesmin Yurtman / Shutterstock.com