Želim da se zahvalim sebi

Svake godine, kad prođu najstrašnije vrućine, pa čim Ognjena Marija izbroji ko je prao veš a nije smeo, a posle Svetog Ilije kad svi čujemo, a bogami i slušamo grmljavinu, setimo se da već dugo živimo Oluju.

Čim se svi razbeže po selima, morima, kumovskim vikendicama na rekama – dođe moj rođendan.

Što bi narodna pesma rekla: Usred leta kad mu vreme nije.

Usred ničega i svačega. Kad se život rastegne kao peškir na terasi. Kad više ni komarci nemaju snage da zuje. Kad se voće topi u činijama, a razgovori presahnu od topline, želim da se zahvalim sebi.

Na veri, na snazi, na istrajnosti, na kreativnosti, na hrabrosti.

Jedva čekam sledećih 50 leta. Javiću vam kako je bilo!

Danas deca kuvaju meni. To je sve dogovoreno iza njihovih leđa, odavno, sa Svevišnjim.

U smirenju, Gospode, srce moje počiva, kao dete na grudima majke svoje. (Psalam 131:2)