Snovi se nikad ne gase

Sanjam često i neobično. I na javi i u snu.

Sanjam čas da plovim jedrilicom u suton, a čas da kao u akcionim filmovima odskakujem u gumenom gliseru, u ronilačkom odelu, spremna da lovim s harpunom u rukama.

Sanjam da kao vešti kuvar seckam luk, brzo, onim velikim profesionalnim nožem. Da je Dunav more, i da jesmo čuvari prirode. Veliki i mali snovi isti su mi, bilo u snu bilo na javi. Nikada ne prestaju da postoje. To sad znam.

Snovi se ne gase zato što im vreme prolazi. Oni se samo sakriju, povlače se u senku i čekaju našu unutrašnju snagu, strpljenje i hrabrost. Druge okolnosti, druge nas.

Isto se sanja i sa dvadeset i sa četrdeset – mladost donosi brzinu, a zrelost dubinu.

A što se snova tiče, neka se samo umnožavaju.

Možda nismo postali ono što smo mislili da ćemo biti, ali ono što jesmo sada nosi drugačiju boju. Kad sazreli snovi dođu na red, oni više nisu samo želja – postaju suština.

U tom trenutku shvatimo da nismo izgubili vreme, već smo ga poklonili sopstvenom rastu.

Kad bi samo mlade domaćice znale kakve sve ozbiljne misli donosi kuvanje, i one bi mesile kroasane s puterom – i rado, i često.

Dok slušam vesti, brinem. Nisam smršala ni gram.