Poštovanje i ljubav

Tema vaspitavanja dece je dublja od crne rupe i veća od svemira, a po važnosti je na prvom mestu.

Kad su deca mala, sve je jasno i linearno. Nema nezadovoljnog deteta koje nije gladno, mokro i/ili umorno. Kako fizički napor postaje lakši, tada kreće pravi posao.

Anglosaksonci to rešavaju vrlo precizno. Ne živi se sa roditeljima posle 18. rođendana i to se smatra normalnim i poželjnim.

Mi, naravno, to smatramo ličnom uvredom. Na sav glas se dičimo da za našu decu činimo i šta treba i, naročito, šta ne treba, a nama odgovara. Roditeljstvo, roditeljsko mešanje i aktivan suživot se u našim krajevima nastavljaju tokom celog života. Time se ponosimo, to ističemo na svakom koraku, ali nas je svake godine sve manje.

Na istoku naše planete, gde nemamo smanjenje broja stanovnika, smatra se da je jedino normalan zajednički život nekoliko generacija u kući. To nije vezano za ekonomsku situaciju, jer na Istoku obično baš najbogatiji žive zajedno.

Jednom mi je, u Indiji, jedan deka rekao da on ima devet automobila i da ujutru nekad nema slobodnog za njega jer su sve snaje negde otišle, a da je njemu važno da su mladi zadovoljni i da je srećan što ima, i da to ima kome da dâ. Poštovanje i ljubav. Čini mi se da nije teško, a znam da mnogo treba da naučimo od Istoka.

Lako je nama. Pola smo ukapirali. Teško je Anglosaksoncima. Njima, izgleda, ništa nije jasno.

Moja prva beba puni 30 godina i proslava može da počne!

Amin.