Ponekad ništa ne mora da se desi

Ove godine nisam putovala. Nisam učila portugalski. Nisam pravila planove za „kada se vratim”. Nisam se „vratila sebi”, niti sam otišla igde. Samo sam bila.

Bez želje da išta menjam.

I što je najčudnije – prijalo mi je.

Svi oko mene kao da su jurili da opravdaju leto. Kao da se mora nešto veliko dogoditi čim dođe avgust – nova ljubav, novi stan, novi projekat, bar novi kupaći. A ja sam prvi put dozvolila da leto samo prođe. Da ne mora biti ni „najlepše”, ni „nezaboravno”.

Nisam imala koga da impresioniram. Ni za kim da tragam. Samo sam ponekad sela na klupu ispred zgrade, pojela breskvu i gledala kako prolaze ljudi koji nešto jure.

Nisam ni kuvala nešto naročito. Samo sam ponekad skuvala kompot. Od onih breskvi što prebrzo omekšaju.

Recept za kompot:

• 4 prezrele breskve

• 2 kašike šećera

• 1 štapić cimeta

• pola limuna – u kriškama

• 1 litar vode

Sve zajedno, u šerpu. Pustiti da provri, pa kuvati još desetak minuta. Skloniti, poklopiti, i pustiti da se ohladi. Poslužiti u staklenim čašama, sa listićem nane da se „pravi važan”. Ili bez ičega, ako želiš da te leto pusti na miru.

Ponekad ništa ne mora da se desi. Ponekad je najlepše kad ništa ne menjaš.

A ja još uvek znam kad misliš o meni.

U tišini i pouzdanju biće snaga vaša – Isaija 30:15.