Otpisani

Ne samo da je masivna propaganda u poslednjih tridesetak godina učinila mnogo da se ideja ljubavi, braka i uopšte vezivanja – ismeje i obesmisli, promovišući u medijima, TV serijama, filmovima ideju srećne samoće, stavljajući na pijedestal savremenog načina života obesne i samodovoljne muškarce koje zanima samo seks, i junakinje koje su opsednute svojim izgledom i garderobom, zbog čega se, između ostalog, i dogodila ova globalna epidemija usamljenosti, nego je socijalni inženjering otišao mnogo dalje. Ako je, dakle, taj projekat stigao dotle da mladim ljudima dokazuje kako je „svadba OK”, jer je to samo još jedna od žurki za pokazivanje, ali da je brak prevaziđena institucija, i ako današnji kulturni kodovi plivaju u narcisizmu i „samodovoljnosti”, bilo je logično očekivati da se na tome neće zaustaviti.

Sada je na udaru porodica. Porodica, koja je doskora bila, što bi rekao Balašević, „tvrđavica koju mu niko neće uzeti”, sada je omalovažena, u brižljivo poturanim skriptovima u medijima. Privatnost, sreće i nesreće porodice postale su glavna tema rijalitija, tabloida, dokumentarnih serijala. Prvo se to javno i globalno „razvaljivanje” porodice desilo sa Harijem i Megan – njihov odlazak iz krila jedne od najmoćnijih porodica na svetu, poznate i po tome što je vekovima brižljivo skrivala svoju privatnost, pretvorilo se u mračnu rijaliti priču u kojoj je, na kraju, brat udario na brata.

Zatim je na red došla porodica Bekam, koju je celu, sve sa braćom i sestrom, otpisao najstariji sin. Vesti o tome kako nije roditeljima čestitao ni rođendan, ni godišnjicu braka, i kako nema nikakve kontakte sa mlađom braćom i sestrom, nisu samo priča o jednom raskolu, već se to postavlja kao norma.

Teze da porodicu ne biramo, a da smo odgovorni samo za društvo kojim se okružujemo, postaju više od vesti u tračerskim rubrikama. Da i ne pominjemo manje slavne zvezde koje su takođe otpisale svoje najbliže, „da bi pronašle sebe” i da bi bile srećnije.

Najbliža porodica, roditelji, braća i sestre predstavljaju se, direktno ili prikriveno, kao neka vrsta društvenog viška, tereta, a najčeće kao neka vrsta tumora koji treba na vreme odstraniti. Činjenica da se danas o privatnim stvarima i nesuglasicama u porodicama govori javno i da je to predstavljeno kao neka vrsta „oslobođenja” – vrlo je opasna rabota.

Lakoća sa kojom se prekidaju najbliže krvne veze, osim što je posledica ozbiljnog programiranja, predstavlja siguran put u izolovanost. Čovek postaje opustošeno ostrvo i vrlo lak za manipulaciju.