Nema druge, moraš biti srećan

Lenji vikendi kojima dominira miris domaće kafe koja polako prokuvava na ringli, i to dva puta. Sećate se onog osećaja: stajanja bosih nogu na kuhinjskim pločicama dok gledate pažljivo u džezvu da vam ne prekipi kafa. Miris se širi prvo po kuhinji, pa onda prati vaše kretanje po hodnicima, i sećanja i maštanja.

Volim tokom dana da osetim sunce na obrazu dok čekam na semaforu. Volim da ćaskam u prodavnici sa kasirkom i da se smejem komšijskim šalama. Volim da prođem pored pekare i da osetim miris slatkog, i kad se pogledam u ogledalo, a kosa mi baš stoji onako kako je ja zamišljam. Veseli me kad kasnim, a na kraju ipak stignem na vreme, ali najviše od svega volim da legnem u ispeglanu posteljinu.

Da posteljina miriše na čisto i uštirkano, da je u sobi prohladno, a jorgan debeo od paperja.

Da legneš i nestaneš, u sebe, u perje i paperje. U nebo, propadaš nežno kroz oblake i uživaš.

Postojiš. Nema druge, moraš biti srećan.

Danas dremež, uz rolne od cimeta i suvog grožđa posute rastopljenim šećerom.

Dok lebdim među javom i međ snom, slušam Mesečevu sonatu Ludviga van Betovena i mislim se kako su oni štirkali i peglali sve one bele košulje, i muške i ženske, sa volanima i čipkom, koje su bile moderne u ranom 19. veku. Dok su oni čekali da Betoven pređe iz „klasičnog u romantični” ciklus, ne da mi mira pitanje:

A šta mi čekamo, i koga?