Mreže

Pre nekoliko dana, na ručku u jednoj kafanici, dok smo čekali ćevape, na stolu, među rakijskim i čašama kisele vode, i činijica sa kupus salatom, na kariranom stolnjaku ležali su, na počasnom mestu, pored pribora za jelo, mobilni telefoni. Osvrnula sam se i bacila pogled i na druge stolove. Svuda isto. Pomislila sam kako je došlo čudno vreme – ljudi izvode svoje telefone na ručkove, večere, na kafu. Ribarenje ljudskih duša, o kome je sjajno pisao profesor Đuro Šušnjić, sada je dobilo svoj materijalizovani oblik. Osetila sam se na trenutak posebno, jer je moj telefon bio u mojoj tašni. Da stvar bude još čudnija, za mojim stolom, dve osobe su, kad nisu pričale, stalno gledale u ekrane svojih telefona, proveravajući šta ima na mrežama. Nisu ni bile svesne da su ostalima za stolom stavljale do znanja da su provod, društvo, radost života, smisao pa čak i slasni ćevapi – za njih na drugom mestu, u virtuelnom svetu pokretnih atrakcija. Drugim rečima, nisu bile prisutne, a nisu ni bile svesne da su tom opsesijom gledanja u ekran, koja im rastura pažnju i čini ih poluprisutnim gde god da se nalaze, u stvari i bukvalno i simbolički u mreži koja ih odvaja od života. Od prijatelja, od stvarnosti, od trenutka koji se više nikada neće vratiti.

Otuđenje u najopipljivijem obliku, ogledalo se i u još jednom malom detalju. Pomazili bi svoje telefone i ostavljali ih na miru samo kad su govorili. Kad su drugi govorili, oni bi se vraćali u svetove svojih minijaturnih ekrana. Suštiniski ih nije zanimalo šta bilo ko osim njih samih ima da kaže. Drugi ljudi tako postaju samo slučajna publika, a razgovor se pretvara u monologe koje niko ne sluša.

Zavisnost od društvenih mreža danas se smatra zavisnošću sličnom onoj od kokaina ili od kocke, s tom razlikom što ova zavisnost košta koliko košta pretplata na internet, ali podjednako može da uništi međuljudske odnose – nije u pitanju samo podeljena pažnja, šizofrena parcelizacija i kanalisanje nekoliko tema u isto vreme, nego što vreme provedeno pred ekranom postaje način da se ispuni svaki trenutak slobodnog vremena.

Studije pokazuju da je ova vrsta zavisnosti posledica povišenog lučenja dopamina, kao kad se ljudi kockaju. Tik-tok, Instagram, Jutjub, Fejsbuk – sve te mreže ulovile su milijarde ljudi koji su zakačeni na ovo instant „zadovoljstvo”. Statistike pokazuju da internet džankiji provode u proseku osam sati dnevno gledajući ili i učestvujući u ovoj globalnoj, neprestanoj i sumanutoj žurci.

Zamislimo da nemamo internet jedan dan? Da li bi ćevapčići i rakijica sa prijateljima mogli da odagnaju osećanje uznemirenosti i praznine?