Manijak

Jasno, uvek je bilo manijaka po pustim ulicama, parkovima, autobusima, ali čini mi se da savremeni manijaci danas imaju više drskosti nego ikada ranije.

Pre nekoliko dana ušla sam u prilično veliku gužvu u autobusu gradskog prevoza. Pošto naši ljudi, po nekoj sumanutoj navici, vole da se guraju kod vrata, jedva sam se probila unutra i našla mali kvadrat prostora gde sam mogla normalno da dišem. Jedan lepo obučen čovek od pedesetak godina, buljio je u mene.

Nekoliko trenutaka kasnije, oslobodilo se jedno mesto i ja sam sela. Lik je došao i stao pored mene. Učinilo mi se da se suviše primakao, pa sam izbacila lakat, obezbeđujući sebi minimum ličnog prostora. Nekoliko puta sam ga pogledala sa izrazom lica koji je govorio „suviše ste mi se približili”, ali prosedi čovek sa „pederušom” ispod miške, nije ni trepnuo. Kamena faca, ali ja sam i dalje držala lakat kao zaštitu.

Kad je autobus stao na sledećoj stanici, čuo se vrisak. Jedna žena, koja je sedela ispred mene, počela je zatim da viče: „Šta radiš to? Hoćeš li da zovem policiju?”

U autobusu je nastalo komešanje. Prosedi lik sada se držao za šipku kod ulaza i nije ni trepnuo.

„Šta se desilo?”, neko je pitao. „Uhvatio je devojku za zadnjicu”, kriknula je žena, ali čovek je i dalje stajao kod vrata, nepomičan kao spomenik.

Muškarac, koji je sedeo ispred mene, rekao mi je glasno: „Video sam kako se vama prilepio.”

Manijak se i dalje, ničim uznemiren, držao za šipku i drsko piljio čas u mene, čas u ženu koja je pretila da će pozvati policiju.

Sve vreme sam mislila samo jedno: kako ogavni tip, manijak koji se po autobusima lepi za žene ili ih dodiruje, kod kuće sigurno ima ženu, i verovatno i decu. Jer – ko mu je ispeglao tu košulju, ko ga drži tako vizuelno sabranog i upristojenog, ako ne neka brižna ženska ruka?! I mislila sam kako nije normalno da nije sagnuo glavu, da mu nije bilo neprijatno, s tim odvratnim pogledom i tim licem koje smo svi videli, i koje smo možda zapamtili, i kako nije uzdrhtao ni kada je ovaj čovek, koji je sedeo ispred mene, rekao da će da izađe sa nama na sledećoj stanici i da će nas zaštititi.

Manijak je sišao na Slaviji, zapalio cigaretu, čekajući novi autobus, kao da se ništa nije dogodilo.

Stresla sam se, okrećući glavu na drugu stranu.

U stvari, i ja se osećam krivom, jer sam umesto da kriknem, i ja ćutala.

Trebalo je stvarno, tu, odmah, na Slaviji, da pozovemo policiju, i da prstom pokažemo na idiota koji, verovatno i danas, u pauzi na nekom poslu, hara po autobusima i spopada žene.

Zanimljivo, žena je htela da zove policiju, a svi ostali su ćutali. U autobusu prepunom muškaraca, samo je jedan bio gospodin, onaj koji je rekao da će nas zaštititi, i koji je stvarno sa nama sišao na Slaviji.

Ali, ako je sad bio jedan gospodin, to ipak uliva nadu da će ih u nekom sledećem autobusu biti više.