Majke

Neko je ovih dana na društvenim mrežama objavio zabrinjavajući podatak – naime, kaže se da je sve više očajnih majki koje tvrde da su ih njihova deca odbacila posle psihoterapije.

Poznato istraživanje američkih naučnika (Patihis, Herrera i Cruz) iz 2019. godine, objavljeno u časopisu „Kliničke psihološke studije”, skrenulo je pažnju javnosti na jedan, najblaže rečeno, opasan fenomen. Naime, u kliničkim eksperimentima došli su do zaključka da trenutno procenjivanje majki vodi do menjanja sećanja na detinjstvo i ljubav prema majkama.

Jednoj grupi ispitanika dali su zadatak da misle pozitivno o svojim majkama, a druga je dobila zadatak da misli o negativnim osobinama svojih majki. Zatim su svi dobili zadatak da se prisete svog detinjstva. Rezultati su ih zapanjili. U prvoj grupi, ispitanici su se s ljubavlju sećali svog detinjstva i opisivali majke kao brižne i pune ljubavi. Druga grupa imala je daleko lošije uspomene, i njihova detinjstva i njihove majke nisu bili tako divni. Ovo je bio eksperiment sa kratkoročnim delovanjem, ali je nedvosmileno pokazao kao se mogu oblikovati i uspomene i emocije. Drugim rečima, uz pomoć i sugestije terapeuta (ali i medija!), čovek lako može da potpuno promeni sliku o svom detinjstvu, sebi i svojim bližnjima.

Zamislimo sada da ovo radimo jednom nedeljno, godinama, na terapiji, ili da smo neprestano na društvenim mrežama gde dominiraju trendovi narcisoidnih roditelja – naravno da naša lična istorija može da bude iznova kreirana pod uticajem ovog koncepta.

Drugim rečima, ako nas indukuju da smo ovakvi, nikakvi, jer su nam roditelji grozni, jednog dana ćemo u to poverovati. Nisu sve novootkrivene uspomene tačnije od onog u šta smo verovali ranije, ali su najčešće emocionalno uverljivije.

Terapija je korisna i moćna, ali kada se upari sa algoritamskim besom i popkulturnom „psiho-frenezijom” i drugim trendovima (koji su, u krajnoj liniji, uvek i politički) – to može da bude opasno. U eri narcisizma, naravno, uvek su krivi drugi. A to se zove programiranje.

Jer između uspomena, ponovo otkrivenog sećanja, lepih emocija ili bolnih otkrića iz naše prošlosti, nije naodmet zapitati se:

Šta je stvarno, a šta je pisanje ličnog romana obojenog gorčinom i ulogom žrtve, u kome je majka glavni negativac?