Leptirići

Pre nekoliko dana, prijatelj koga nisam videla nekoliko meseci, pozvao me je na ručak.

„O, pa ti si oslabio, baš se primećuje”, rekla sam, dok su njegove plave oči igrale levo-desno, kao da su htele da mi skrenu pažnju sa iznenadnog, zbunjenog osmeha koji je titrao na njegovim usnama.

Mom oštrom oku, ipak, ništa nije moglo da promakne. Nova, moderna majica, skoro pripijena uz njegov „novi” torzo, držanje nekako drugačije, i izraz lica koji je odavao neviđenu, skoro mladalačku lakoću.

„Šta ima novo?”

Nasmejao se.

„Imaš devojku?” I pre nego što sam stigla da stavim znak pitanja na kraj ove rečenice, potvrdno je klimnuo glavom.

„Zamisli, devojka sa kojom sam bio pre mnogo godina. Slučajno se pojavila u mom životu, i raznela me je”, govorio je jedva savladavajući najezdu leptirića koji su mu divljali u stomaku i na obrazima.

„Je l’ ti zna žena?”

Lik je oženjen skoro trideset godina i ima dve odrasle ćerke.

„Da, provalila me je, ali sve sam to sredio… Odmah sam je poslao kod terapeuta…”

„Nju si poslao? Bolje da si sebe poslao”, ispalila sam.

„Zašto ja da idem kod terapeuta? Nju sam poslao da bi lakše podnela bol. Mene jedino boli to što nju boli.”

„Ćerke ne znaju?”

„Ne, još uvek.”

„Je l’ žena hoće razvod?”

„Nismo o tome još uvek pričali. Za sada nam to nije tema.”

„Bolje bi ti bilo da si pročitao moje romane. Azbuku mog života. I onda, Mušku azbuku.”

„Ma, čitao sam.”

„Da si čitao, znao bi da imaš istu priču. Da si moj junak. Muškarci odlaze iz brakova samo kad im žena spakuje stvari. Žene su mnogo odlučnije. Kad se zaljube, odlaze bez osvrtanja.”

Pričao mi je koliko je zaljubljen, kako prvo ide sa ženom na more, pa posle sa devojkom, kako se viđaju svakoga dana, i kako se dopisuju, i kako mu je mnogo teško zbog supruge koja je čak i predložila da pokušaju ponovo, kao da se ništa nije desilo, i kako to divno ludilo traje već nekoliko meseci.

„Dobro, zažmuri sada, i zamisli da sam ja tvoj anđeo i da mogu da ti ispunim svaku želju. Šta bi najviše želeo u ovom trenutku?”

Razmišljao je nekoliko sekundi, a onda je otvorio oči.

„Pa, želeo bih da ničim ne povredim nijednu od njih dve.”

„Izgleda mi da jedino ne želiš sebe da povrediš osećanjem krivice.”

Nasmejao se.

„Za psihonalitičara amatera i nisam toliko loša.”

Pogledao me je razrogačenih očiju, ali kao da me nije čuo.

Zaljubljen čovek u kasnim pedesetim, supruga je malo mlađa, devojka je deset godina mlađa od supruge. Priča je, skoro, kliše sredovečnosti.

Odlazeći sa ručka, sve vreme sam bila ubeđena da će se na jesen vratiti u svoj brak, kao da se ništa nije dogodilo.

Šta vi mislite? Šta bi bio srećan kraj?