Uvek se smej

Naša generacija je u godinama kad se sećamo mladalačkih ljubavi.

Neko se seti neke slike, mirisa, kratak kroki nam prođe kroz glavu dok gledamo sopstveni podmladak. Dok se glasno smeju u drugoj sobi. Večito gladni, nasmejani i najpametniji.

Sve znaju, nas ništa ne pitaju i na svaki naš savet odmahuju glavom.

Dok prolazim Vasinom ulicom, pomislih – uvek duva neki vetar. I setim se filma Čokolada i obradujem se vetru.

Čujem iz nekog taksija pesmu „Smej se, smej, uvek se smej, najviše volim osmeh tvoj, ljubavi moja, živote moj”.

Istog momenta obuzme me divan osećaj, nasmejem se, i dok sam podizala glavu da namestim kosu umršenu od vetra, setim se…

Setim se da ja ne volim interpretatora te pesme, ali volim da se setim mesta, i mladića, i devojke koja se i pre mnogo godina smejala naglas dok si joj šaputao „uvek se smej”.

Održala sam obećanje i smejem se i dalje, ali izgleda da mi nismo preživeli severni vetar koji je zaduvao tada i odneo šta je bilo za nošenje.

U istom danu, dok sam seckala luk za gulaš, pustim svoju jazz kompilaciju i krene Nat King Cole – Smile i iako volim tu pesmu, nisam se osetila isto kao pre podne tog istog dana u Vasinoj ulici. Američka verzija je pisana nekoj drugoj devojci i njoj je sigurno zaigralo u srcu dok je slušala ovaj „osmeh”.

Dok duvaju vetrovi ovog proleća, setite se i vi nekog pogleda, osećaja i mislite o tome.

Uz gulaš sam dodala njoke ovog puta. Treba ovu mladost nahraniti.

Jer Tebi, Gospode, podižemo dušu ovu. Psalam 25