Da li nam je samo magija ostala?

Primećujem, sve više, da nam se reč „magija” uvukla u svakodnevni rečnik.

Sve je postalo magično. Ili nam je samo magija ostala? Na drugo ne možemo više da se oslonimo.

Magični sastojak nam se kao rešenje nudi od jutra do mraka. Lečimo dušu i telo, decu, a naročito muževe i partnere i probleme vezane za njih.

Jer, kako ćemo bez magije? Ili je bolje da se pitamo – kako ćemo bez problema?

Ako sve gledamo kao blagoslov, nestaje magije.

Lako se slavi slava, ali teško se postaje hrišćanin.

Lako se odrekneš odgovornosti i predaš svoj život svemogućim rukama magije.

Jer magiju niko nikad nije video, ali smo svi sigurni da postoji, samo nismo bili kod kuće ili smo je nedostojni.

Magično bilje, magični med, magično sredstvo, magično drvce, magično ovo i ono… Sve u svemu, ko ne nabavi bilo šta magično, u problemu je.

Moram da priznam da znam samo jedan magični štap, a to je onaj što smo brali sami da nas mama (baka/tata/deda) šljepne po zadnjici.

Velika je magija bila u njemu!

Pozivam danas na manje magije, a više iskrenosti, razgovora. Otvoreni razgovor, dijalog protiv nevidljive ruke magičnog rešenja. Možda je razgovor magičan? Ko će ga znati!

Ako je potrebno da bude magije, neka je u kuhinji, pa danas može magična supa što leči srce i dušu, što bi rekla svačija baka.

Ko hoće recept?