Čudo je uvek moguće

Sveti Nikola čuva moreplovce i nas koji se tako osećamo. Broji se i Panonsko more, a mi, koji igramo i uvek računamo i na „tri na karte” – jasno je zašto se najviše molimo ovom svecu.

Rođen u bogatoj hrišćanskoj porodici, tvrdoglav u svojim uverenjima, precizan u bogosluženju, poklonio je deci i siromašnima svoje nasledstvo.

Nema većeg nasleđa od lika Deda Mraza – koje nije očekivao, ali ga je dobio. Nema ljudskog bića koje nije poverovalo u božićnu i novogodišnju magiju. U čudo, koje je uvek moguće.

Zabluda ili istina, naivnost ili glupost. Pa ne moramo mi sve da znamo!

Predlažem da se poklonimo i tradiciji i vrednoći srpskih domaćica koje vekovima odolevaju vremenu i revnosno dočekuju svoje goste. Posno ili mrsno, kako kaže domaćin.

Nama, Srbima, slavlje ide od ruke. Pokajanje slabije.

Da li je danas slava slavlje ili naše pokajanje i molitva treba da budu jači da bi nas Sveti Nikola čuo?

Mnogo pitanja mi prolazi kroz glavu, i dok sečem pitu od kupusa i pečuraka, dok svira neki božićni koncert zapadne civilizacije, a u ćošku, na TV-u vidim veleslalom – znam da su sveci sa nama. A mi smo još uvek ljudi!

Kuma Maja u ponoć peče ribu i tera nas u gluvo doba da dođemo jer njoj niko ne može da nametne vreme kad će da slavi. To se, valjda, lično sa Nikolom dogovorila, pa mi šta drugo da radimo, osim da poslušamo.

Njena, sada već odrasla deca, čekaju nas u narodnoj nošnji koju su nasledili od tetka Dare iz Kneza Miloša i svi, opijeni tamjanom i atmosferom, grajom, žamorom i pozadinskim smejanjem, znamo da smo čudo!