Biram gde hodam

Da li leti često razmišljate na temu: Kako da preživim sezonu, a da se ne raspadnem?

Ja, dok slažem cipelarnik, često na to pomislim.

Moje omiljene sandale. Gledam u njih. Crne i elegantne, peta sa kojom možeš da preživiš topljenje betona u centru grada. Sa šarenim cvetom, koji je na kopču, pa ga sto puta dnevno skidam i stavljam, u zavisnosti od toga u kom sam raspoloženju kad ga pogedam.

Kupila sam ih na nekom sniženju, znate već onaj osećaj spontane investicije u emociju. Nosim ih kao i emocije: ponekad, ali sa stavom.

Izvukla sam ih krajem maja, dok su padale one prevarantske kiše koje su glumile april. Nisam mogla još jedan Zoom poziv da sačekam u kućnim papučama.

Prvi izlazak? Kafić u kraju, s drugaricom koja sve zna o svima, osim o sebi. Ja u sandalama, ona u haljini koja poručuje: Ništa ne očekujem, ali sam ipak stavila maskaru.

Nosila sam ih i jedne večeri, sa jednim tipom, koji je pričao mnogo o vinu i malo o svemu ostalom. Noge su mi bile lagane, ali to je zbog sandala, a ne zbog tipa.

I na svadbi urbanog gradskog novopečenog para držale su moje noge dok sam klizila po parketu i dok se orio Đurđevdan.

Mogu sa sigurnošću da kažem da ovog leta ne bežim od žuljeva, ali zato biram gde hodam.

Širiš mi stazu pod nogama, i gle – noge mi ne posrću. Psalam 18,36

Pohovane tikvice zauvek.