Biram da sebi dođem

Pre neki dan sam izbacila pola ormana. Sećate li se one suknje sa šljokicama ili lakovanih cipela sa petom od 10 cm koje smo sve mi kupovale „da budemo primećene”? Pantalona u kojima ʼne mogu da dišemʼ, jakne u kojoj sam ʼželela da budem viđenaʼ?

Ostavila sam samo stvari u kojima se osećam kao ja. Možda ću za svet „nestati”, ali biram da sebi dođem.

Biram da bez reflektora vidim ko sam. Bez buke, bez aplauza, bez dozvola.

Da vidim da sam još uvek tu. Svoja. Cela. Dovoljna.

Da izaberemo vreme bez dokazivanja. Vreme postojanja.

Da budemo slobodne.

Da ne objašnjavaš.

Da ne odgovaraš i dokazuješ.

Da u tišini najglasnije čuješ sebe.

Došao je momenat kada prestajemo da igramo igru i počinjemo da pišemo pravila.

Umirite se, znajte da sam ja Bog. Psalam 46/10

Jer baš u toj tišini događa se najveće prisustvo. Tvoje i božje.

Da probamo, šta kažete?