inspiracija
Fotošop - To sam ja
Mirjana Bobić Mojsilović - književnica i autorka kolumne "Majke mi, bajka"

Fotošop

Ne želim da mi u samoposluzi komšije kažu da mnogo bolje izgledam na slikama. Ne želim da čujem da sam fotogenična. Neuporedivo veći kompliment je kad mi neko kaže da „uživo” mnogo bolje izgledam

Pre nekoliko dana, prijateljica me je opomenula da sam stavila nedovoljno dobru sliku na društvene mreže. Kao, mogla sam malo da ispeglam bore između obrva, da uklonim senke ispod očiju, da dodam malo boje tamo gde treba ili da posvetlim neke delove lica.

Bila je u pravu što se moje fotografije tiče – na njoj izgledam totalno obično, sa svim manama koje oštro žensko oko može da primeti. I kosa mi je razbarušena, što je lep izraz za nemanje frizure.

Naravno da sam mogla i da se očešljam, i da se našminkam, i da napravim frizuru, i na sve to mogla sam da upotrebim i fotošop. Mogla sam čak da promenim i boju očiju, to je bar danas lako. Možeš sebi da smanjiš i struk i da produžiš noge – fotošop jeste spas za one koji nemaju petlju da poput onolikih starleta obilaze hiruge kako bi stvarno izvadile rebra. Možeš, uz malo veštine, biti san svih svojih snova, na slikama.

Mnogi ne shvataju da je u nesavršenosti posebnost, karakter, istina i lepota

Ali, radi se o tome da ja nemam takve snove. Da budem savršena.

Došla sam do zaključka da osobe koje ludački žele da savršeno izgledaju, imaju u sebi neki opasni, duboki osećaj nedovoljnosti, nezadovoljstva sobom. Naravno, nije se lako danas odupreti svim ovim užasavajućim ultimatumima kojima se traži da izgledamo besprekorno, isto kao što izgledaju ponuđeni modeli na slikama, koji su takođe urađeni, operisani i fotošopirani.

Vidim da je danas glavna vest u svetu da PR tim Kloi Kardašijan čini sve da sa društvenih mreža skine njenu nefotošopiranu sliku na kojoj ima malo salceta na stomaku i na kojoj izgleda kao svaka normalna žena.

Jer, čovek mora nekada da izađe i napolje, među svet. Mora da sreće druge ljude, život se samo prividno živi na društvenim mrežama, stvarni život i pogled oči u oči, u stvari, jedino je što se računa.

Ne želim da mi u samoposluzi komšije kažu da mnogo bolje izgledam na slikama. Ne želim da čujem da sam fotogenična. Neuporedivo veći kompliment je kad mi neko kaže da „uživo” mnogo bolje izgledam. Ne želim da iko vrisne od šoka kad me vidi uživo.

Jer, mnogi ne shvataju da je u nesavršenosti posebnost, karakter, istina i lepota. Da u nesavršenosti i pristajanju na nju, postoji, u stvari, jedna mala, ali vrlo važna borba za slobodu da se bude normalno ljudsko biće, izmaklo zamci ovog narcističkog planetarnog terora.