Džem

Nešto se, izgleda, promenilo. Svest da se može živeti i da vredi izmišljati život, kao da je ponovo počela da se rađa

Doskora, pod uticajem feminističkih reklamnih kampanja, za savremenu, modernu, emancipovanu ženu koja drži do sebe – bilo je veoma poželjno da se hvali kako ne voli da kuva. Poslednje što joj pada na pamet bila je – šerpa. Sve to joj je, nekako, bilo ispod časti. Nema za to dovoljno ni urođenog interesovanja, ni stečene veštine, i da – svakako nema vremena da se bavi kuvanjem, pošto svoju dragocenu pažnju koristi za neuporedivo zanimljivije i značajnije poslove, kao što je, na primer, razmišljanje o sebi samoj, ili o sopstvenim stvaralačikim uspesima koji će biti vidljivi svakome i svuda.

Ali, nešto se, izgleda, promenilo. Svet se promenio. Besmisleni su postali svi statusni simboli koji su opčinjavali one kojima je prikazivanje vlastite „posebnosti” najvažniji cilj. Da li je to zbog globalne zaključanosti, zbog nemogućnosti da se putuje, zbog ograničenosti svake vrste, zbog ogoljene trošnosti svega – od sistema vrednosti, do izgubljenih pola godine u izolaciji – tek svest da se može živeti i da vredi izmišljati život, kao da je ponovo počela da se rađa.

Palo mi je to pre neki dan na pamet, kada me je moja mnogo dobra prijateljica, inače feministkinja koja se gnušala kuvanja i bilo kog domaćičkog posla, pozvala telefonom, da se pohvali. 

„Nećeš mi verovati – napravila sam džem”. 

Glas joj je bio ponosan, svečan, veličanstven. Tako se, pretpostavljam, sa tom svečanošću i uzdržanošću, hvale oni koji su dobili Oskara.

Nisam mogla da verujem svojim ušima.

Kad ništa drugo ne možeš da promeniš, možeš da promeniš svoj stav

„Ti????”

„Da, jednostavno, došlo mi je”, glas joj je bio cvrkutav, i inspirativan, i divan. „Napravila sam, prvo, džem od kivija. Onda sam napravila nekoliko tegli džema od kajsija, koji je fantazija, ali pašćeš u nesvest kad čuješ ovo…”

Već sam bila sela. Nisam mogla da je zamislim sa varjačom, šerpom i teglama.

„Napravila sam džem od šargarepe sa đumbirom i pomorandžinim sokom, luuudilo je, a najbolje ide sa starim kačkavaljem, moram da napravim večeru da probate.”

Sinoć smo bili kod nje na večeri. Džem je bio fantastičan, večera izvrsna, atmosfera za stolom, kao nekad – radost i neki skoro klinački entuzijazam.

Pomislila sam kako smo se u ova šugava vremena, ipak vratili normalnosti.

Jer, kad ništa drugo ne možeš da promeniš, možeš da promeniš svoj stav.

Prići šporetu, i biti kreativan!

Sve ostalo, posle, samo je pitanje začina.